Новинар и публициста, аутор бројних наслова Будо Симоновић синоћ је у Павиљону Градске музике на Карачи у предивном амбијенту и пред пуном салом промовисао своју нову књигу „Драговољићи“ која је потврдила високи ниво ауторовог стваралаштва. Симоновић је новим дјелом показао да зна да сажме вријеме и догађаје у полифону прозу снажног набоја и животних истина и да укаже на метафизичку димензију разрешења људских судбина.
О 15 прича заснованих на новинарском искуству да се приче личности и крајева нађу у једној цјелини говорио је потпресједник ОБНОР-а 1941-1945 ХН Милан Вајагић који је организатор промоције заједно са Општином Херцег Нови.
-Свака књига је мисионар која спаја прошлост и садашњост и то се мора рећи и за овај наслов Буда Симоновића. Ријеч је о причама које чине богаство ликова, богаство призора ратних сурових пејзажа, гдје се живот жилаво бори, опире, опстаје у борби против неправди. “Драговољићи“ је књига истинске честитости, хумора, домишљатости, животног оптимиза. Бројна су добра и лоша сазнанја до којих је дошао Симоновић о људском створу исписујући странице „Драговољића“ чију је грађу скупљао деценијама. И овај најновији наслов потврђује да Симоновићеви записи кореспонденирају кроз времена, збивања се понављају. Историјска судбина ових простора обликује тешке сцене и укршта се са трагичним из свијета. То све налазимо у бројним причама на страницама ове књиге, казао је Вајагић.
Ту је између осталих и бриљатна прича о природи и историји никшићког краја која се зове Драговољићи по којој наслов књиге коју вечерас промовишемо носи наслов. Између корица књиге налазе се слике о природи и љепоти кањона и рјечце Ибриштице као и прича о воденицама и људима Будове родне Мораче, рекао је Вајагић.
-За нас из Херцег Новог и Боке посебни сегмент ове књиге посвећен је нашем доктору Ђуру Мусићу, дугогодишњем члану СУБНОР-а и дугогодишњем потпредсједнику. Прва о његовом храбром чину у отмици авиона на линији Ћилипи-Београд 1981. године, када је одбио одобрење отмичара да напусти авион не желећи да остави остале путнике већ се вратио да дијели њихову судбину. Ђуро је знао да се припрема и овај најновији наслов о његовој невесинској животној епизоди, али није доживио његово објављивање јер је почетком јануара ове године преминуо. То је прича о Ђурових седам невесињских година у последњој деценији прошлог вијека. Симоновић сумира и поентира епизоде невесињског рада доктора Мусића, човјека који се није плашио ризика како носи наслов посвећен овом великом хуманисти, истакао је он.
Има личности које у кризним ситуацијама реагују људски невођени никаквом иделогијом осим личног поштења. И ова књига и књига „Отмице“ из 2019., као и фељтон у листу „Дан“ 2011. године из пера Буда Симоновића као и сви натписи после смрти доктора Мусића као и његов дугогодишњи рад у борачкој организацији, додао је Вајагић, показују да је за собом оставио неизбрисив траг доброг и поштеног човјека.
-Као његов дугогодишњи сарадник ја и сви његови знатно млађи чланови из ОБНОР- 1941-1945 у Херцег Новом, Котору и Подгорици као и сви грађани у Херцег Новом и Невесињу чији је почасни грађанин, можемо казати и овог пута да је он био частан примјер који треба да служи, а добрим дјелима да се помогне другима. Са овог свијета отишао је часног образа, а ови редови Буда Симоновића још су једно нажалост постхумно признање нашем доктору Мусићу, рекао је Вајагић.
Он је истакао да осим приче о Ђуру у „Драговољићима“, Симоновић кроз свједочење познатог фотографа Милана Пешића који је био возач нашег Новљанина познатог борца и умјетника Антуна Лукателија оцртава људску доброту нашег Лукателија. У истој причи налази се још једна цртица људске доброте још једног Новљанина сликара Александра Аца Пријића.
-Читајући ову књигу стекао сам закључак да један Симоновићев антрфиле о причи о већ спомињаном фотографу Милану Пешићу може да важи и за Симоновића. У „Драговољићима пише – цитирам „ јеванђеље људскоће и правде у овим злим временима у њој нељуди немају шта да траже…“а ја парафразирам и кажем, овај Симоновићев рад је поклон добрим људима и јеванђеље су правде у овим злим временима и у њима нељуди немају шта да траже“, истакао је он.
Гдје је све стизао храбри новинар Симоновић потврђује прича „Главу дајемо складиште не дамо“.
-Ово је сага о јунаштву и војничкој части водника Драгомира Грујовића и његових војника међу којима је био и наш грбљанин Војислав Пићан, који су јула 1991. године бранили војничку част и част ЈНА-а. Будо је стигао само њему знаним каналима до опкољене касарне словеначке територијалне одбране. Док се боре, ратују и гину, људи ћуте, али људи су код нас ћутали и у току борби и крвавог ратовања али и у слободи. Проговорили су Симоновићу који је као новинар и умјетник вјешто биљежио што друге његове колеге нису хтјеле, а многе ни смјеле да забиљеже. Такве приче из живота нађеног у историји Црне Горе и бивише Југославије биле су омиљено штиво новинара сарајевског Ослобођења, затим Тањуга, Политике Експрес, Илустроване Политике, Политике и Франкфуртских вијести, закључио је Вајагић.
О књизи „Драговољићи“ говорила је књижевница Оливера Доклестић нагласивши да су многе приче овог наслова запретане тајнама историјских личности и на неки начин сви Драговољићи су од истог претка, личности са немаркираним душама.
-Свака прича и казивање је свједочаство, а то најбоље потврђује прича „Човјек који се није плашио ризика“ или „Седам невесињских година доктора Ђура Мусића“. Чистим, једноставним а разумјивим ријечима, Симоновић исписује ријечи др Мусића о разним захватима, клиничкој смрти и оживљавањима. Та танка линија између живота и смрти, на операциономн столу, у импровизованим условима далеко од правих медицинских услова с краја 20 вијека, док је још горијело ратиште, др Мусића и његових 1700 ратних интервенција у невесињској болници а да му није преминуо ни један пацијент улази у историју и медицине и живота краја гдје се добровољно затекао. Радио је чуда за спас живота, за шта није довољно само медицинско знање, него одлучност и храброст. Ова прича из пера Симоновића превазилази обичан, једносмјеран разговор са доктором Мусићем, по обиљу детаља, којима је Симоновић употпунио причу, у маниру новинара истражитеља који се не задовољава једностраним казивањима свједока, већ истражује и друге изворе и прави конструкцију догађаја, рекла је Доклестић и захвалила се Симоновићу и поручила да Херцег Нови и друге средине не смију да забораве великог човјека и дјело доктора Ђура Мусића.
Записи о крајевима и људима Буда Симоновића под насловом „Драговољићи“ тјерају нас да се перманетно питамо о себи и другима казао је рецезент књиге, магистар Александар Ћуковић.
-На овај начин Симоновић учествује у стварању армије активних истинских читалаца заражени оним вирусом коме, на нашу жалост, у ери која стварању и бујању свакојаких других вируса погодује, пријети опасност од нестанка. У свакој од ових 15 прича Буда Симоновића оживљавају давно заборављене легенде и предања. Симоновић призива старе памтише, проговара о оним стварима о којима се најрадије ћути а које никог не остављају равнодушним, зналачки прати трагове и знакове, као одговоран писац поручујући читаоцу да га слиједи без страха. Аутор овим записима читалачкој јавности нуди јединствцену могућност праћења компромитоване генезе спреге морала и храбрости на примјерима који су на извјестан начин, до недавно били у некој врсти запећка. Књига записа о крајевима и људима,“ има енергију романа који снагом свога текста, попут матице , напросто односи читаоца у неке друге стратуме и сфере духа, из који су свакако излази бољи. Књига Драговољићи прича је о свима нама, како се год изјашњавали и коме год се богу молили, рекао је Ћуковић.
Симоновић је изнио низ детаља из сусрета и другодишњих дружења са доктором Мусићем.
-Ту сам да вас посјетим да није било дилеме да се међу ових 15 прича о људима драговољићима, људима који се нису плашили изазова и свих оних времена у којима су живјели, нађе и прича о Ђуру Мусићу који је отишао у Невесиње на седам дана, а остао седам година. Напоменућу његових 13 неизвјесних летова хеликоптером из Невесиња са тешким рањеницима према Подгорици, Ужицама и Београду да би се спасио њихов живот када због санкција неба на Херцеговином није могао ни комарац полетјети. Такви људи као што су др Мусић, Исо Махмутовић часни Бјелопољац који је одбио да његова рука руши капелу на Ловћену, па Радош Чубри бициклистчки шампион велике Југославије, фотограф Милан Пешићи и други заслужују причу и не жалим труд да то као новинар обрадим и предам читаоцима на увид, истакао је Симоновић.
Подсјетио је да је као млад новинар долазио код Душана Костића, да се у Херцег Новом са њим учи новинарству, дружио се и друговао са ћутљивим Михаилом Лалићем.
На синоћњој промоцији међу бројним гостима из Подгорице, Котора и других мјеста била је делегација борачке организације Невесиња а предсједник те организације Синиша Шиповац, говорио је о доктору Ђуру Мусићу који је почасни грађанин Невесиња и изразио жељу да се ова књига Буда Симоновића ускоро промовише и у том мјесту.
