Роман Николе Маловића „Лутајући Бокељ“, петнаест година након објављивања првог (2007), доживио је 11. издање.
На задњој корици најновијег издања Александар Јерков каже: „Да осавременимо лектиру, у њу треба да унесемо најбоље романе српске књижевности 21. века – као што је то Лутајући Бокељ Николе Маловића”.
Подсјетимо, још као дјело у настајању, овјенчан престижном наградом „Борислав Пекић“, роман Николе Маловића „Лутајући Бокељ” (Лагуна, 2007, 2008, 2009, 2010, 2013, 2014, 2021) нашао се у књижевној сезони 2007/2008. у ширим и ужим изборима за награде: „Милош Црњански”, НИН-ова награда, Виталова (Златно сунце), „Бранко Ћопић” и „Меша Селимовић”. НИН-ов критичар, Тихомир Брајовић, говорећи о четири најбоља романа у 2007. години, назвао је Лутајућег Бокеља „највећим књижевним открићем године”. Слиједи цијењена награда „Лаза Костић”, награда бањалучког Сајма књига, „Мајсторско писмо“ – награда за животно дјело, награда „Лазар Комарчић“ и Октобарска награда града Херцег Новог.
Читалачка пракса показала је гдје нису ријетки они који су по два или више пута прочитали популарног „Бокеља“.
Роман „Лутајући Бокељ“ води читаоца на путовање у званично најљепши залив на свијету. Прати пустоловине јунака Ника кроз 24 поглавља, у којима је толико врело да и галебови падају с неба. Море сексуалности, грчке митологије, љубави, хришћанства и антиглобализма налази се у реченицама пуним страсти. Код Маловића је све у сликама, а кад напише со – читалац у устима осјети слан укус.
Одисеј је био познатији по лутањима од његове друге праве суштине, да родну Итаку уопште не напушта. Маловићев роман својеврсна је антиодисеја, кад и онеобичена енциклопедија Боке Которске. Овај роман пун је удица.
Упитан да прокоментарише диспропорцију између његових медијских појављивања и тиража, аутор каже:
– Лутајући Бокељ сад увелико плови сам за себе. Одувијек сам вјеровао у потенцију овог текста.
Српска књижевност „Лутајућим Бокељом“ добила је медитерански роман какав је одавно чекала.
