На иницијативу предсједника Општине Херцег Нови Стевана Катића, требало би да се оформи радна група, како би се помогло Институту „Др Симо Милошевић“ Игало. Радну групу би чинили представници Владе, локалне самоуправе, већинских и мањинских акционара, казао је адвокат Зоран Лазаревић у емисији „ У четири ока“ .
Представници Општине Херцег Нови настојаће да помогну Институту Игало који се због пандемије, великих трошкова, али и вишемилионских потраживања некадашње Југобанке нашао у тешкој финансијској ситуацији. У том циљу покренута је иницијатива за формирање радног тијела, који ће се бавити проблемима Медитеранског центра.
Лазаревић је коментаришући постављање др Сава Марића за в.д. директора Института, казао да је ријеч о једном одговорном човјеку.
– Неће бити лако, јер се Институт сада налази у ситуацији, која је парадоксална. Треба одати признање и претходној директорици, др Марини Делић, која се истински потрудила да у датим околностима, колико је то могуће, да Институт преживи, и то у условима када је корона погодила Институт више него било који други субјекат у овом граду. Изостали су значајни приходи из иностранства, управо из земаља, чији су пацијенти били упућени на Институт, као што су Холандија и Норвешка, које су имале најригорозније режиме у односу на Ковид 19, објаснио је Лазаревић.
Он наводи да му је ситуација позната и као и вишегодишњем пуномоћнику Института:
– Радници имају разлога да траже своја права. Судови су им више пута потврдили, да је то што они траже, у складу са законом. Проблем за анализу је да смо и сада и прије још више, били у тој мјери исполитизовани, када дођете на терен економије. Економска процјена је најсувопарнија ствар, када се искаже на негативан начин, онда схватите да су негдје направљени пропусти, као што је Влада Црне Горе у чијем је власништву Институт, закључила општи колективни уговор, чија је садржина таква да се Институт не препознаје као посебан субјекат, јер није буџетска установа, није финансиран из буџета државе Црне Горе. Са друге стране наметнули су му тржишне услове, али и обавезе, као да је буџетска установа. Говорим о ранијем периоду. Институт је уназад 10 година био предвиђен за приватизацију. Могуће да је и то утицало да концентрација оних који управљају, не буде усмјерена на најбоља рјешења, већ да се просто преживи до приватизације. Међутим, Институт до данас није приватизован.
Као друштво остали смо недоречени у причи – да ли хоћемо да Институт приватизујемо, као нешто на што смо поносни, или нећемо? Он представља најквалитетнији привредни бренд у граду, поготово, када се узме структура медицинског кадра у Институту. Хоћемо да сачувамо Институт, али истовремено немамо јасну калкулацију о томе, како да изађемо из ове приче. Не може бити начелна прича, као што је била годинама.
Превише је у тим ставовима манипулације. Морамо да схватимо потребу да се на најјаснији начин запосленима, јавности и свима представи, како ствари стоје и шта је реално? Институт има значајну имовину и изгледа да може сам себе да сервисира и санира. То је само једна страна приче. Моје је мишљење да, прије свега, морамо да знамо да је Институт са својим капацитетима, бавећи се послом којим се бави већ деценијама, уз одређена унапређења – способан да изађе на свјетско тржиште. То је доминантно мишљење. Треба да видимо под којим условима, која је понуда, који су капацитети те понуде, која је имовина везана за понуду, која радна снага? И када се све анализира, онда ће се знати да ли треба и на који начин да се усмјери будућност Института и ту нема потребе за манипулацију, сматра Лазаревић.
