Међународни дан породице обиљежава се данас 15. маја, у циљу очувања породичних вриједности, подстицања једнакости између жена и мушкараца у оквиру породице, као и заштите породице као основне јединице друштва.
Како су саопштили из Института за јавно здравље укупан број породица у Црној Гори, према попису из 2011. године, износио је 167 177.
-Највећи број породица забиљежен је у Подгорици – 50 024, што чини 30% од укупног броја породица у Црној Гори. У Никшићу живи 19 278 породица, односно 11%, слиједе Бијело Поље и Бар са по 7%. Шавник је општина са најмањим бројем породица – 526 што је свега 0,3% породица у Црној Гори. Испод 1% породица имају још Жабљак, Плужине и Андријевица. Просјечан број чланова у породици је 3,3. Просјечан број чланова у породици по општинама креће се од 3,8 у Рожајама до 3,1 у сљедећим општинама: Котор, Будва, Тиват, Пљевља и Херцег Нови.
У Црној Гори, у 2021. години, склопљено је 3 196 законских бракова, а број правоснажно разведених бракова је 768. Број склопљених бракова у 2021. години, већи је за 57,7% у односу на 2020. годину. Статистика бракова у 2021. години биљежи пад броја разведених бракова за 2,0% у односу на 2020. годину.
Међународни дан породице је прилика да укажемо на значај промоције породице без насиља и подизања дјеце у здравом окружењу. Насиље над женама и дјевојчицама представља најчешћи облик кршења људских права. У Црној Гори је 42% жена, односно скоро свака друга, током живота била изложена некој врсти насиља од мужа или партнера, показала је студија УНДП-а „Насиље у породици и насиље над женама“ из 2017. године.
Жене су најчешће изложене психичком насиљу, а трпе и економско, физичко и сексуално насиље. При томе, изостаје пријављивање, јер 62% жена одустаје због страха од освете насилника, а 24% њих због осуде и срамоте. Посебно забрињава чињеница да међу становништвом Црне Горе и даље постоји значајан степен толеранције на насилна дјела унутар породице, те да се пријављивање свих насилних дјела надлежним институцијама не перципира као нужно. Врло често се дешава да се жртве, због страха од реакција других људи, страха од насилника и осјећаја срамоте и понижености, не усуђују разговарати са било ким из своје околине о искуствима насиља.
Другу угрожену групу представљају дјеца која су свједоци или директне жртве насиља у породици. Успостављањем специјализованих психо-социјалних програма за дјецу умањиле би се негативне посљедице које насиље на њих оставља и доприњело би се општем квалитету система заштите од насиља у породици.
Дјеца, жртве насиља у породици морају имати и посебну друштвену заштиту. Потребно је подржати програме њихове адекватне рехабилитације, као и програме подршке ненасилним родитељима.
Посебно изражен вид насиља над дјецом представља вршњачко насиље. То је веома сложен феномен који захтијева сагледавање шире слике, као и координисане и планске акције које су у складу са професионалним и етичким принципима.
Вршњачко насиље у школама и ван њих је проблем са којим се удружено морају борити држава, образовне институције и родитељи. Решавање овог проблема представља један од највећих изазова за образовне институције 21. вијека.
У циљу борбе против вршњачког насиља неопходно је да буду ангажовани тимови стручњака који ће краткорочно радити на рјешавању појединачних случајева, а дугорочно на системској превенцији кроз једини утемељени и ефикасан начин смањења вршњачког насиља, а то је развој сигурне и позитивне климе у школи и развој социјално-емоционалних компетенција ученика и свих осталих актера у васпитно-образовним установама.
Заједничким напорима свих друштвених чинилаца , улога породице може бити значајније промијењена, јер брига за очување породице је уједно и брига за очување живота, наводе из ИЈЗЦГ.
