Министарство културе и медија донијело је смјернице и препоруке за медије које се односе на начин на који треба да извјештавају о случају масовног убиства на Цетињу и другим сличним догађајима у којима је више особа насилно страдало.
Из тог Владиног ресора саопштили су да је документ са смјерницама и препорукама у кризним ситуацијама припремио стручни тим психијатара и психолога Црне Горе, по угледу на међународну праксу и стандарде.
У документу се наводи да масовно насиље тог типа не погађа само појединце и њихове породице, већ представља и јавноздравствени проблем.
Истиче се да медијско извјештавање о таквим догађајима носи додатну тежину, јер веома лако може да покрене врло интензивна осјећања код грађана, унесе додатни немир, или покрене нове догађаје насиља.
-Сензационализам у извјештавању, коришћење неадекватног рјечника, као и симплификација узрока или околности насиља могу допринијети ширењу панике и дезинформација и додатно нарушити здравље оних који су директно доживјели трауму, али и свих осталих који су индиректно погођени, пише у документу.
Наводи се да су смјернице за етичко медијско извештавање припремљене по узору на релевантне свјетске протоколе овог типа.
-Циљ смјерница је да помогну новинарима да кроз рад допринесу адекватном разумевању сложености насиља и трауме, укључујући и насиље ватреним оружјем, и да дјелују превентивно, доприносећи подизању свјесности о суштини проблема, унапређењу знања и подстицању одговорног присупа догађајима са високим трауматизујућим потенцијалом.
Истраживања показују да начини на који медији извјештавају о масовним пуцњавама могу допринијети такозваном “заразном” понашању, односно покушајима појединаца да насиље ватреним оружјем имитирају, док одговорно извјештавање може смањити те ризике, пише у документу.
-Већина људи који живе са поремећајима менталног здравља нису насилни. Додатно, код оних особа које су најчешће починиоци масовног насиља ватреним оружјем у највећем броју случајева нису формално установљени озбиљни поремећаји менталног здравља, пише у документу.
Одговорно извјештавање о масовним пуцњавама, како се истиче, може едуковати јавност и смањити ризик од будућег насиља.
У документу са смјерницама се наводи да начин на који медији извјештавају о насиљу, било да се ради о масовном насиљу, насиљу у породици, самоубиствима или убиствима, може значајно утицати на све грађане који те медије прате.
Препоручује се да у медијском извјештавању, док је поступак у току, не би треба откривати идентитет преживјелих, жртава или чланова њихових породица, као ни детаље који би могли упутити на њихов идентитет, укључујући и фотографије мјеста/зграде/куће где се насиље десило.
Ово је, како се истиче, поготово важно када је ријеч о малољетној дјеци.
“Потребно је на минимум смањити извјештавање о починиоцима, како се други не би идентификовали с њима, или били инспирисани њима”, пише у документу.
Једна од препорука је да медијски извјештаји не би смјели да садрже информације којима би се чин насиља могао оправдати спољашњим околностима, или личним особинама насилника – сиромаштво, останак без посла, поремећаји менталног здравља, употреба алкохола и психоактивних супстанци.
-Масовно насиље најчешће није одраз менталне болести починиоца – представљајући починиоце насиља као ментално обољеле особе, медији могу утицати на стварање погрешне слике о починиоцу, док истовремено неоправдано стигматизују особе које живе са поремећајима менталног здравља, и у великој већини случајева нијесу насилне, пише у документу.
Наводи се да је потребно избјегавати стављање фотографија починитеља насиља и жртава једну поред друге.
Једна од препорука је да генерално не треба користити фотографије жртава, преживјелих, починилаца насиља и њима блиских особа са профила на друштвеним мрежама.
-Поред тога што на тај начин додатно виктимизујемо преживјеле, тиме се открива њихов идентитет, чиме се и чланови њихових породица, а посебно дјеца, додатно виктимизују, додаје се у документу.
Како се наводи, објављивање фотографија са друштвених мрежа, када се ради о починиоцима насиља, може подстаћи и даље насиље и довести у опасност чланове њихових породица и изложити их пријетњама и осветничком понашању и ван друштвених мрежа.
-Фотографије починилаца могу се, пак, објавити, у ситуацијама у којима полиција и даље трага за њима”, пише у документу са препорукама и смјерницима медијима.
Истиче се да је изузетно значајно да медији не поједностављују и не сензационализују инцидент насиља, јер се тиме могу охрабрити људи који би поновили такво понашање и који траже “славу” и озлоглашеност.
Наводи се да се посебна пажња мора посветити извјештавању о насиљу у специфичним заједницама, како би се избјегло обиљежавање тих зајединица у којима се инцидент догодио, као и стигматизација жртава или потенцијалних жртава починиоца насиља.
-Треба подстаћи извјештавање на начин да се заједнице, грађани и цјелокупна држава мобилишу за подршку жртвама и спријече будући инциденти масовних пуцњава и других масовних злочина, истиче се у документу.
Мора се имати на уму да су цијела јавност, заједнице и породице, па и породице починилаца насиља, дубоко погођени и трауматизовани инцидентом.
Наводи се да лоше медијско извјештавање може провоцирати инциденте копирања од људи који починиоце насиља могу перципирати као своје узоре или хероје, као и да може додатно трауматизовати преживјеле, породице и заједнице.
-Лоше медијско извјештавање може повећати предрасуде и стигматизацију према људима који живе са поремећајима менталног здравља, као и одвратити особе које имају поремећај менталног здравља од потраживања или прхватања стучне помоћи, пише у документу.
У документу са препорукама медијима се истиче да добро медијско извјештавање може едуковати јавност на поштујући и етичан начин, који штити достојанство жртава насиља, као и пружити утјеху преживјелима, породицама и заједницама, укључујући и породице починилаца.
-Добро медијско извјештавање може охрабрити грађане да потраже помоћ и подршку за себе или друге који би могли бити под повећаним ризиком од насиља, или у повишеном стресу због преживљеног насиља, наводи се у препорукама.
