У Кући нобеловца Ива Андрића синоћ је представљена књига „Изузетност свакодневних: Женски ликови у прози Чехова и Андрића“, ауторке Мериме Хандановић. Ријеч је о прерађеној верзији њене докторске дисертације која је плод двогодишњег компаративног истраживачког рада на дјелу два књижевна класика, Антона Павловича Чехова и Ива Андрића.
Чехов је стварао на размеђи реализма и модернизма и то је, без сумње, морало имати утицаја на Андрића, сматра Мерима Хандановић за коју је компарација женских ликова у њиховом стваралаштву представљала изазов.
-Одлучила сам се за ту тему зато што ми је било јако занимљива, али и изазовна из разлога што Чехов ствара у вријеме руског реализма и отвара врата руског модернизма, док Иво Андрић који има 12 година када Чехов умире заправо ствара у некој другој атмосфери, у неком другом насљеђу, а са друге стране носи насљеђе руског реализма и руског модернизма, које је сасвим сигурно оставља траг на његовом списатељству. Бавити се у данашњем времену женским ликовима из аспекта феминизма је нарочито изазовно када као научник заузмете став да је жена човјек и испитујете која су то уствари женска права, односно женска обиљежја у опусу једног писца, односно у опусу другог; шта је слично, шта је различито, и шта је то што се може ставити, условно речено, под исто. Наравно, под исто се готово ништа не може схватити ни сврстати, а оно што се може сврстати под слично јесте да је жена жена у сваком времену, јесте да женски ликови пролазе кроз љубавна питања, кроз питања невјере, кроз питања брачне заједнице, имања или немања, кроз питање мајчинства које је сасвим неизбјежно у питању женских ликова, које одређује или не одређује женски лик и слична питања.
Једно од битних питања којим се ауторка бавила поредећи женске ликове у стваралаштву Чехова и Андрића је – да ли карактер одређује судбину.
-Оно што је у овој књизи једнако важно јесте да сам се бавила нечим чиме се данас ријетко баве научници из домена књижевности – односу сижеа и лика, колико се сиже и лик мимоилазе односно колико лик прати сиже, колико је карактер судбина. Код Андрића карактер јесте несумњиво судбина, код Чехова је нешто другачија ситуација гдје карактер не одређује судбину, односно судбина не одређује карактер лика, где се уствари највише и одређују различитости.
Карактеристика овог дјела је што је Хандановић покушала да објасни књижевне феномене и са аспекта ликовне умјетности.
-Чеховљево стваралаштво сам могла некако да повежем са поетиком поинтилизма, док сам Андрићево стваралаштво могла да повежем са поетиком класичног сликарства, гдје сам кроз другу грану умјетности уствари могла да објасним оно што јесте у науци о књижевности што мислим да јесте богатство ове књиге. Јер, данашње вријеме доноси неке нове научнике који брзо, једноставно и лако напишу кратке докторске дисертације и вјероватно постану много познатије звијезде на књижевним сценама него што ћу ја икада бити.
Млада ауторка се храбро суочила са изазовном проблематиком преиспитујући и друге феномене дјела из одабраног корпуса ова два аутора.
-Андрић има много изузетних женских ликова што га је већ ставило у ужи избор да се пореди са Чеховом. Чехов заиста има много женских ликова који су одговор дијалога или деконструкција са његовим претходницима који су писали о женским ликовима. С друге стране Андрић има женске ликове који су јако уско везани са усменом традицијом, који су везани са историјским насљеђем, који су везани са традицијом, вјером и самим тим обчајнима. Недостајање одређених феномена у конструкцији ликова, изостанак мајчинства на примјер ми је била спона да изаберем ове Андрићеве женске ликове, онда многућност да се пореди са феномена љубави у књижевности, феномјена који је некако изостао чини ми се у данашњим разматрањима и разговарањима о књижевности, јер шта је најважније и најстарије питање у књижевности, ако није питање љубави. Стога сам одлучила и охрабрила се да Андрића ставим раме уз раме са Чеховом, да анализирам њихове женске ликове и заиста се нисам покајала. Могу бити поносна да остављам иза себе нешто што ће трајати и надам се бити инспирација убудуће младим људима, поручила је Хандановић.
Професорица филозофије, књижевна критичарка и есејисткиња Вишња Косовић истакла је вјешто и смјело одабран и добро дефинисан проблем истраживања, те да је ријеч о сјајној упоредној анализи, која је најкомплекснији научни приступ.
-Мерима јасно и одговорно одређује предмет којим ће да се бави. Велики су Андрићеви и Чеховљеви свјетови, зато она прецизира свој рад и упоређује четири женска лика Чеховљева: Надежду Фјодоровну из новеле “Двобој”, лик Аријадне у истоименој причи, Олге Семејонове зване Душица из истоимене приче и Ане Сергејевна из изузетно необичне приче “Дама са псетанцетом”. На другој страни је пет Андрићевих ликова тако репрезентативних и тако егзистенцијално моћно утканих у Андрићево дјело који дају посебан печат. То су Мара милосница као симбол једног посебног трагизма, Аника из “Аникиних времена”, Аница из једне посљератне приче о злостављању које опет има једну своју посебну снагу и исказује дух тог времена, и наравно, два лика из “На Дрини ћуприје” – незаобилазна Фата Авдагина и Лотика, један посебан лик можда толико и експресивно ненаметљив у роману, али лик који симболизује једно доба и посебно положај жене што бисмо ми данас рекли у бизнису. Оваква упоредна анализа захтјева добро утемељене аналитичке и синтетичке методе, дијалектичке методе, интегративне методе, методе излагања – све су то јако битне методе које су овој интерпретативности дале значај, истакла је Косовић.
Организатор промоције књиге ауторке Мериме Хандановић, која је прошле године у башти куће нобеловца одржала предавање о женским ликовима у Андрићевим дјелима, је ЈУК Херцег фест.
