Све што се дешавало од почетка изборне кампање у САД, практично, од почетка предсједничке изборне кампање, водило је ка тектонским промјенама на плану геополитике. Те промјене су никад јасније и експлицитније потврђене на самиту безбједности у Минхену средином фебруара. Није претјерано говор америчког потпредсјеника ДЈ-Wенса назвати историјским. Можемо се, наравно, са његовим ставовимаи и критиком коју је упутио старој оронулој дами (ЕУ) слагати или не, али сигурно ћемо се сложити да је ЕУ запљуснуо трампистички геополитички талас.
Пођимо редом. Као прво импресионира јавни наступ Трампове десне руке и његов критички говор без икаквог увијања. Wенс је експлицитно одбацио толико понављану европску тезу о наводној руској и кинеској пријетњи по европску и западну безбједност и, гле чуда, устврдио да главна пријетња ЕУ долази изнутра. Упозорава на упитност правних и демократских аргумената за поништење предсједничких избора у Румунији и пита треба ли тако нешто можда очекивати ускоро и у Њемачкој након њихових избора. ЕУ показује да се боји истинске воље својих бирача и спремна је да је гуши недеморатским методама укључујући цензуру без преседана.
Сваком објективном аналитичару је јасно колико је американац у праву. Предсједнички избори у Румунији су први конкретан показатељ отклона воље бираче неке европске чланице од доминантног политичког мејн стрима ЕУ. Предсједнички кандидат Ђорђеску је против политике ЕУ и отворено одбацује подршку изградњи највећој НАТО бази у Румунији, која ће свакако подстаћи тензије између Русије и НАТО. Претходно су предсједници Орбан и Фицо били и остали дисонантни у табору ЕУ и нису се либили од почетка рата у Украјини упозоравати на погрешан геополитички приступ. Два предсједника и трећи кандидат су представници суверенистичког политичког таласа, који се у ЕУ јавља као реакција на доминантни либералоно- демократски блок. Очигледно је јачање суверениста тј. десних политичких субјеката које представљају AFD у Њемачкој, француски Национални фронт и друге политичке струје у Шпанији, Италији итд. Ове партије повезује жеља да се престане са досадашњом ригидном политиком војне подршке Украјини и свако негирање спремности да се са Русијом успостави дипломатска комуникација И дијалог у тражењу рјешења за украјинску ратну кризу. Ови субјекти упозоравају да је ЕУ сада највећи губитник, те да бјесомучне санкције према Русији представљају “пуцањ у властиту ногу”. Узроци рата се могу тумачити на овај или онај начин, али сада ће многима лакше доћи до “мозга” спознаја да је пандорина кутија отворена међународним безакоњем НАТО држава у чину агресије на суверену државу СР Југославију 1999. године. Било је то кршење повеље УН без преседана и израз бахатости натовске групе држава, које сада итекако позивају на руско кршење међународног права. Многи од њих још увијек неће отворено признати властито лицемјерство као што је то недавно учинио предсједник Хрватске Зоран Милановић. Не бих овдје улазио у узроке украјинске кризе, али наук је очигледан: свјетски геополитички поредак је након низа деценија западне хегемоније И бројних слабости које су ескалирале тензичне тачке у драматичне ратне сукобе (Украјина и Израел са Газом, Јорданом), ушао у фазу неповратних промјена ка мултиполарности и јачања неупитних нових центара моћи. Ту су земље БРИКС-а, првенствено Кина, Русија И Индија, које незаустављиво расту економски али и војно. Супремација Запада И САД-а је већ више од пола вијека подупрта америчким доларом, али И ту се дешавају промјене које се не могу зауставити. Разлог је јасан. Земље БРИКС-а су економски већ надјачале Г7, а Кина је по паритету куповне моће у прошлој години БДП-ом премашила САД. БРИКС најављује нову заједничку валуту коју би добила своју позицију у међународним трговинским трансакцијама. То ће бити болно за долар и неприкосновену досадашњу позицију САД И Запада, како на економском тако И на укупном геополитичком плану.
Није погрешно закључити да је Трумп раскринкавањем суштине дјеловања америчког УСАИД-а И укидањем већег дијела њиховог буџета за којекакве пројекте подривања “непослушних” државних апарата широм свијета, неповратно преусмјерио америчку геополитику са нетолерантне агресивне позиције свјетског шерифа на неутралнију политику са фокусом интереса на властиту економску политику.
Дакле, свједоци смо знакова који најављују озбиљне промјене на свјетској геополитичкој сцени. Руска ратна интервенција се десила као драматична реакција или посљедица оштрог хегемонистичког курса колективног Запада. Не може бити спорно да је прекршено међународно право гарантовано Повељом УН, али не по први пут. Запад је одбијао да види излаз из настале ситуације у било којој опцији изузев у стратешком поразу Русије, па је скоро постигнут споразум између Русије И Украјине у Истанбулу минирао преко чупавог и истрошеног Бориса Џонсона. Повијест ће рећи своје, али иако је Џонсон само мали експонент западних центара моћи завриједио је у своје и име Запада, страшну анатему виновника стотине хиљада смрти и разарања у Украјини. Сада је свакоме јасно како се тај аутистични политички гамбит САД и ЕУ завршава – мировним преговорима између САД и Русије. ЕУ је, не само, геополитички поражена и маргинализована, већ је и велики економски губитник, а то ће се на њену глобалну позицију јако одразити.
Има ли нова реалност коју доноси “трумпизам” и пораз досадашње западне политике искључивости, санкција и подршке рату за мир, импликације и за наш балкански простор? Каква је била досадашња позиција Црне Горе и има ли ЦГ вањско-политичку алтернативу очигледно млакој и анемичној политици која само некритички и беспоговорно слиједи Брисел? О томе у слиједећој колумни.
Мр. Милован Баждар
