Омаж Здравку Велимировићу чији је филм “Дан четрнаести” прије шест деценија премијерно приказан у Кану, а ове године уврштен у програм “Кан класик” приређен је синоћ на Канли кули, у оквиру програма 34. Филмског фестивала Херцег Нови-Монтенегро филм фестивала.
Приказано је рестауирано остварење из златног периода југословенске кинематографије.
О раду прослављеног редитеља Здравка Велимировића, али и данашњим филмовима говорили су редитељи Андро Мартиновић и Бранко Балетић, а модератор је био Вук Перовић.
Према ријечима редитеља Андра Мартиновића рестаурација урађена у сарадњи Југословенске и Црногорске кинотеке била је повод да предложе Фестивалу у Кану да уврсти филм у престижну селекцију „Кан Класик“
– Филм у Кан класик не долази по аутоматизму, већ се такође обавља селекција. Били смо веома обрадовани да се у заиста реномираној селекцији опредјеле за ово остварење, јер су ту били и филмови Орсона Велса, Роселинија, Крштофа Кишловског, Дејвида Линча. Фестивал у Кану је диван спој „холивудског гламура и европског умјетничког филма“, казао је Мартиновић.
На богат Велимировићев рад на документарним филмовима, осврнуо се редитељ Бранко Балетић:
– Био сам у неком жирију, пре тридесетак година, еколошког филма на Златибору. Додијелили смо Здравку велику награду, а он је направио мини серијал о ријеци Зети. Била је то велика иновација, тај његов приступ, његов поетски филм о Зети, мада је правио и оштрије филмове – казао је он.
Балетић је издвојио и кратки документарни филм о Његошу, као потврду Велимировићеве изузетне стваралачке свестраности.
– Он је припадао првој генерацији наших људи школованих у Италији и Француској, угледни професор на београдској академији, члан ЦАНУ. То је био добар знак, за разлику од неких других академија на којима људи из свијета филма уопште нема. Велимировић и сјајни Душан Вукотић, који нам је донео Оскара. То је била једна плејада људи, озбиљних редитељских биографија и јако је добро да се с времена на вријеме подсјетимо какве смо филмове имали, који су их људи стварали, а захваљујући којима је та југословенска кинематографија уживала изванредан углед у свету – истакао је Балетић и додао:
– За фестивал у Валенсији тражили су својевремено неки југословенски филм, а ми смо питали који јер их те године има пет, шест. Речено нам је пошаљите било који, сваки југословенски филм је украс нашег фестивала. Ово вам не причам да би се тек причало о прошлости него да покажем да је постојао озбиљан континуитет. И филмови које данас правимо, овај и други фестивали, посљедица су тог континуита и озбиљног односа према кинематографији. Али то је и оно што нам данас недостаје.
Фестивали и гледање филмова, како наводи Балетић, посебно на тврђави Форте Маре и Канли кули, који су неки од најљепших биоскопа од стотина које је видио у свијету, можда „последња прилика за осећање заједништва, осјетљивости према средини у којој живимо или промишљања те средине јер филм помаже људима да створе сопствени однос према свету.“
Балетић је поручио да ће фестивал опстати ако публика буде долазила, а за сваки фестиал се треба борити јер „упркос узбурканом времену и догађајима филм доноси смирење.“
За он лајн фестивалска издања Балетић је рекао да је то назвао „јесте-а није“, јер ту изостаје најважније „заједнички доживљај који је незаменљив.“
Слично размишља и Андро Мартиновић. Испричао је да је послије Кана, у Болоњи био одржан највећи фестивал старих филмова на свијету.
– За мене је то био мали шок. Пројекције се одржавају на главном тргу, има 2 000 мјеста. Вјеровао сам да ћемо наћи мјесто, али са закашњењем од 15 минута нисмо успјели, све је било пуно. Непонољив је доживљај гледати филм на великом платну и дијелити га са другим људима. Што се тиче старих филмова – године за неке филмове не значе ништа, можда само у смислу технологије, али оно што је темељ сваког доброг филма то се није промијенило протеклих 126 година – казао је он.
Велимировићев филм, након Херцег Новог биће приказан у Сарајеву, Загребу, Београду, фестивалима из Мреже јадранске регије, а стигли су и позиви из Лиона и Севиље, што филму обезбјеђује нови живот.
