Краткометражни филм „Санаториум”, трећи иза којег стоји Новљанин Митар Мишо Терзића, започео је успјешан фестивалски живот и до сада је добио номинације на фестивалима Hollywood Stage Script Festival и Sweden Film Awards.
Филм је настајао током дужег временског периода, каже Терзић, који потписује сценарио и режију док је музику компоновао Новљанин Борис Голубовић.
– Специфичност овог пројекта је да је читав филм урађен фотографском а не филмском камером. Испричан је у фотографијама које су едитоване и којима је додат звук и музика. Траје несто мање од 20 минута. Ова техника је ријетка и колико ја знам постоји само још један играни филм урађен на овај начин, и то је култни филм „La Jetee“ редитеља Криса Маркера из 1962 године – објашњава он.
Hollywood Stage Script Festival омогућава да изабрани пројекти допру до хиљада гледалаца и доносилаца одлука широм свијета. Његују различитост и цијене аутентичне перспективе, подстичући радове који одражавају културно богатство, иновативно приповједање и храбре, помјерене наративе.
Подсјетићемо, Терзићеви филмови приказани су и награђивани на више од 20 међународних фестивала, у Кану, Осаки, Берлину и Ванкуверу. На жалост, до сада нису уврштени у програм Херцегновсог филмског фестивала. Његово остварење „Ћакуле са Феликсом“, уско повезано са филмском и фотографском историјом нашег града, посвећено легендарном фотографу Феликсу Лафоресту у свијету је вишеструко награђивано.
Важно је истаћи још једно успјешно Терзићево представљање. По други пут учествовао је и на Трећем међународном бијеналу фотографије у Кини у Куанжоу (Quanzhou, Huaguang). Организатори највеће платформе за фотографију на свјету, објавили су да је конкуренција била из 140 замаља, а двије снажне тематске ријечи биле су „Присуство и методе“.
Наглашено је да организатори бијенала не теже софистицираним концептима, ни претенциозним теоријама, већ позивају на „присуство“ слике – да се осјети дух Кунажоа, пукотине моста Луојанг, носталгија миграната, снага и нада локалног становништва, као и сусрет машинских алгоритама и људске перцепције. За њих фотографије никада нису хладни записи стварности.
Свака забиљежена сцена представља живо ткиво града и исјечак времена. „Метод“ виде као кључ разумијевања свијета – било кроз спору, традиционалну фотографију, експеримент са вјештачком интелигенцијом, породична сјећања или међукултурне визуелне изразе.
