ЈУК „Херцег фест“ и Градска библиотека и читаоница Херцег Нови организују вечерас (четвртак, 13. јул) претпремијеру документарно-играног филма „Кривац је Бен Голосовкер” сценаристе и редитеља Гојка Челебића, на Белависти у 21:30. Улаз је слободан.
Ријеч је о историјском трилеру који се односи на далеку прошлост Дукље, 11. вијек, односно на Свете земље, конкретно Египат, а посвећен је Димитрију Синајиту из Дукље, родоначелнику црногорске културе и првом писцу српског језика уопште, који је живио и радио на Синају (? – 1075. године). Аутор филма му се обраћа језиком филмског трилера као свјетском путнику, писцу, дипломати, кроз један од оних приватних живота и судбина који су инспирисали ренесансну епоху.
Филм говори о оцу црногорске књижевности, Димитрију Синајиту, који се из наших крајева отиснуо у Свете земље након црквеног раскола, 1054. године, и свој живот и дјело испунио у манастиру Св. Катарине, на гори Синај (Египат) гдје оставља свој „Псалтир”, на самрти, 1075. године, рукопис од 272 стране на глагољици који је данас свјетско културно добро највише класе.
Димитрије Синајит сврстава се у свјетску књижевност, и то у онај њен најсложенији дио у средњовјековљу, кад још јако држи Византија, а књижевност европског Запада се тек рађа.
Димитрије је откривен још средином 19. вијека, али се 150 година мислило да је Рус, или Бугарин, све до последње двије деценије. У том периоду су филолози из Прага, и Беча, доказали – а удио има и аутор овог филма – кроз утицај латинског, на Димитријев старословенски, да у XИ вијеку он није могао доћи у тако снажан додир са латинским нигдје друго до у Дукљи.
Након ових сазнања Челебић се дао на посао, у Прагу и Бечу, истраживачки, и у пустињи Египта, гдје су направљени неки кадрови, да би на крају довршио снимање код нас на Приморју. На Луштици, одакле се оквирно речено Димитрије, будући врло вјероватно родом из Котора или околине, након црквеног раскола отиснуо у Свете земље, које су тада биле највиши комонвелт свјетске културе.
Експериментална умјетничка оријентација, која прати Челебићево сценско стваралаштво од првих корака у позоришту и на филму, овдје је дошла до пуног изражаја. Тема је свјетска култура, али колорит је сувише препознатљив да се не би везао за наше домаће прилике и просторе. „Дукљас јесте провинција“, каже аутор филма, „али Ти, Димитрије, ниси провинцијалац!“
Димитрије Синајит је свјетска прича, а значајна за црногорску културу. Космополита који се отиснуо на велику сцену кад снага Византије још држи, а снага евроспког Запада се тек рађа. Универзални дух, полиглота који говори четири од пет свјетских језика свога доба (грчки, старословенски, латински и персијски), у Челебићевом филмском рукопису је ријетка птица. Онај који зна и онај који дјела. Што је најважније, редитељ га је приближио савременом укусу и гледишту. Један од нас, свјетских радозналих људи, који носи локално и универзално у исти мах. Као и у ранијим својим филмовима, и у овом је Челебић посегао за омиљеним мотивом – за животом који личи на трилер. Свјестан да је 1000 година дуг период, у ком се губе укуси, бришу сензибилитети, укрштају схватања, ломе страсти, Челебић је ипак приближио Димитрија Синајита савременом добу.
Тако се, савремено, и прилагођено, доима рад и допринос његових сарадника. Глумаца Зорана Тројановића, и Саре Јањић, сарадника на сценарију Александра Ћуковића, композитора Слободана Јањића, и других. Камеру потписује Горан Перовић, стални редитељев сарадник који је снимао филмове „Которски Мисал” (2017) и „Каталог Балшићи” (2019), анимацију чешки филмски радник Дан Черни, а продукцију Јелена Ђорђевић.
У неким кадровима, снимљеним у египатској пустињи, и на обали Нила, и сам аутор филма појављује се у улози глумца, а Челебић је иначе завршио Академију за филм и позориште у Прагу и позната му је сценска пракса.
За сценаристичку подлогу Ћуковићу је послужила Челебићева студија „Деветсто година самоће” (2016), у којој он набраја доприносе свјетских научника открићу да је Димитрије Синајит наше горе лист, из Котора, поготово рад њемачке палеографкиње Урсуле Розеншон, али и своје истраживачке поступке и домете који Димитрија Синајита чине практично оцем црногорске књижевности. Он је читаво стољеће старији од досад најстаријег познатог – Попа Дукљанина. Штавише, од Димитрија је остао оригинал, „Псалтир Димитрија Синајита”, сада похрањен у манастиру Св. Катарине, најстаријем православном манастиру на свијету, и 22 странице оригиналног књижевног текста, док је Дукљанин познат само по ватиканском препису.
Челебић се, по сопственим ријечима, одлучио да откриће ове врсте „повјери” најприје филмском платну, као најближем широј публици, и најпопуларнијем, уз трилер-заплет који овог „оснивача црногорске културе” не чини само човјеком 11,, и већ и судиоником 21. вијека.
