Познати грчки пјевач и гитариста Јоргос Даларас велики концерт у оквиру 18. Гитар арт фестивала, умјесто на Канли кули, одржаће вечерас, 14. септембра у Дому културе у Бијелој. Први пут у нашој земљи наступиће култни умјетник познат по аутентичном звуку, који је уз велики труд градио годинама. На вечерашњем концерту Даларес ће представити своје највеће хитове, ребетику као грчку традиционалну музику и све што је као промјену донио са њом. Без обзира на промјену локације због најављених лоших временских услова, публику очекује спектакл.
Волите музику, свирате разне жанрове и инструменте, како дефинишете музику?
Људи ме често питају како би изгледао мој живот без музике. А када кажем музика, не мислим толико на концерте, турнеје, албуме, на ствари које су очигледне и гламурозне за многе. Овдје прије свега мислим на страст према инструментима и њиховим специфичним звуцима. Знам да би било немогуће да живим и преживим без музике. Иако сам довољно јак и живио сам „здравим“ животом, не бих могао да наставим без сталне окупације музиком, без свакодневног проучавања музике. Јер у музици нема граница. И кад год би ми се учинило да постоје границе, увек сам покушавао да их превазиђем. Не из егоизма или ароганције, већ из унутрашње потребе да још боље упознам музику и све њене аспекте. Зато и даље учим. Музика су наша сјећања, наше окупљање кроз заједничке доживљаје, музика су звуци, отворен прозор за свјеж ваздух, а свима нам треба свјеж ваздух…
По први пут долазите у Црну Гору, публика у Србији вас је већ неколико пута слушала, шта очекујете у Херцег Новом?
Заиста, први пут посјећујем Црну Гору и заиста сам срећан што ћу упознати многе наше пријатеље тамо, по порукама које примамо. Оно што очекујем је да ћу успети да пренесем нашој публици, која ће нас почаствовати својим присуством, све емоције које наше пјесме посједују и буде у људима. Очекујем радост, емоције и комуникацију кроз пјесме. Такође, радујем се што ћу вас чути како пјевамо заједно!
Дјелите и врло добро осјећате и разумијете судбину балканских народа, судбину расељених, како видите будућност овог региона?
Сјећам се једне фразе која је повезана са ширим балканским регионом: „Магацин барута у Европи“. Мислим да су већ годинама направљени кораци, и многи од њих су били прилично озбиљни. Неки напријед, неки назад. Балкански народи имају заједничка искуства, дијеле исту истину, укључујући радост и тугу. Помињете судбину расељених. Људи из овог региона су погођени тиме, бити избјеглица је константна бол која, без обзира на то колико година прође, не нестаје. Будућност народа Балкана биће добра само ако будемо могли да живимо у миру и фокусирамо се на потрагу за миром.
Сарађивали сте са најважнијим грчким и свјетским композиторима, од Микиса Теодоракиса до Горана Бреговића, од Стинга до Пака де Лусије. Какви су ваши утисци?
Имам осјећај да се увијек могу уклопити са људима које волим и цијеним, и сарадња са њима оставила је много драгоцјених и вољених успомена. Споменули сте четири имена, а наравно, ту је још много више. Неки од њих су моји хероји из детињства, као што су Микис Теодоракис и Пако де Лусија. Микис, његово огромно дјело, које је расло заједно са историјом нашег народа, али је такође „додирнуло“ и многе друге цивилизације и народе. Мој вољени Пако, његова гитара, фламенко. Не могу да избројим колико сам сати провео са својом гитаром, и колико „крвавих“ сола сам одсвирао, због њега. Са Стингом сам се сусрео на великим концертима посвећеним друштвеној свијести, као што је био концерт Међународне амнестије у Атини. Након тога смо сарађивали и на студијским снимањима за албум, као и на још концерата. Стинг је свјетски грађанин. А Горан Бреговић, тај невјероватни Балканац који је тугу претворио у радост. Његова искуства и сјећања прошла су кроз његове пјесме. То је оно што мислим када кажем да се уклапам са неким људима. Наша заједничка сјећања и наш заједнички циљ, заједничка естетика. Заиста сам срећан због својих сарадњи.
Наступали сте на свим важним свјетским сценама, од Њујорка до Кине. Колико су ти концерти различити, колико је различита реакција публике, или публика свуда препознаје музику која долази из срца?
Колико то може бити различито? У тренутку када почнем да анализирам могуће разлике, сјећања на концерте у Њујорку, Аустралији, Норвешкој, Египту, Београду, свуда по свијету појављују се испред мене. И присиљен сам да се држим чињеница које говоре о нечему што се увијек дешава гдје год да свирамо – ријеч је о интензитету опијености који комуникација пјесмама ствара. Када слушаоци покушавају да науче грчки језик како би разумјели значење пјесме, али и када не знају, очарани су мелодијом. То је моћ музике. Да уједини људе.
Музика може бити невјероватан подстицај и подршка, још увијек се сјећам вашег концерта у Београду током бомбардовања, вјерујете ли да музика, или умјетност уопште, може промијенити људе?
Волио бих да музика може промијенити свијет. Али знам да дефинитивно може помоћи људима. Може утјешити људе. А то је веома важно. Поменули сте концерт у Београду у то вријеме. Свирали смо на главном тргу. Тако смо се осјећали. Да морамо доћи да подржимо људе. Видјели смо људе како плачу јер су осјетили суштину и истину те подршке. Путовали смо у вријеме опасности, кроз бомбардоване, сравњене пејзаже. Али знали смо колико људи у том подручју свакодневно суочава са опасношћу и осјећа страх од смрти. Можете врло добро разумјети шта говорим. Осјетили смо смрт тада, након бомбардовања зграде Телевизије. Неколико сати раније био сам у тој згради на заказаном интервјуу. Дакле, не знам да ли музика и пјесме могу промијенити свијет, али знам да сигурно могу утјешити људе и учинити свијет мало бољим.
Изводили сте и неке од наших традиционалних пјесама, ваша пјесма „Немој се љутити на мене, око моје“ је омиљена. Шта још желите да истражите, компонујете, обрадите, имајући у виду да је музичко благо Балкана готово бесконачно?
Ах! „Немој се љутити на мене, око моје“ . Овдје важи оно што смо раније рекли, да музика и пјесме уједињују људе гдје год да свирамо. Ову пјесму сам пјевао у Србији, они су је учинили „својом“. Људи је пјевају у Финској, или Израелу, са истом љубављу и истим емоцијама. Моћ пјесама и емоција које те пјесме буде су очигледно заједничке. Музика Балкана је веома посебна, звуци трубе су толико заједнички за обје земље. Оно што сам желио је да направим комплетан албум са народним песмама. Видјећемо…
Људи су имали неку врсту музике чак и пре него што су почели да говоре, пре религије, политике… како оцјењујете данашњу музичку сцену на Балкану? Куда иде музика?
Једино музика никада није изневјерила људе. Људи широм свијета су разочарани политиком и политичарима, али никада нису били разочарани у музику. Наравно, то је традиција и наслијеђе наших предака, али постоји толико много младих умјетника који имају боље образовање и вјештине, али не успјевају увијек да искористе околности. Музика и музичари неће имати проблема све док буду увијек успостављали везе са традицијом, не буду игнорисали ово важно наслијеђе и буду се трудили да константно проучавају музику.
Један од ваших новијих пројеката посвећен је великом грчком пјеснику Константину Кавафију – постоје ли још неки пјесници чија поезија заслужује музику, да ли познајете некога овдје?
Посебно сам задовољан због овог питања. Знате, постављање Кавафија у музику мора бити лишено претјеривања. Неколико музичара је жељело да унесе звук у његове „скупе“ ријечи. Не мислим да су сви покушаји били успјешни. Александар Карозас се бавио тиме, посветио се пјесниковом дјелу пуних 25 година. Он је направио животну сврху од те посвећености Кавафију. Посебно ми је част што сам пјевао те ријечи „обучене“ у Александрову музику и уз пратњу једног од највећих оркестара, Бечког камерног оркестра. Наравно, уопштено, не знам да ли сви стихови свих пјесника треба да буду омузикаљени, јер то није лак задатак и труд не доноси увек срећан крај… На крају крајева, нису сви пјесници подобни да се њихове пјесме преточе у музику. Са друге стране, ако композитор не разумије значење пјесама и не анализира ријечи до дубине, онда ће резултат бити просјечан и неправедан према поезији.
Можете ли нам рећи више о вашој сарадњи са Гитар Арт Фестивалом и значају фестивала?
Имам само позитивне утиске. Нећу заборавити сарадњу током Фестивала са великим гитаристом Костасом Коциолисом. Знате за моју велику љубав према гитари, па Фестивал који се идентификује са мојим омиљеним жичаним инструментом добија поене чак и прије… почетка. Тако да сам веома срећан што ме је ова гостољубива институција поново позвала да наступам, а још више зато што ћемо по први пут свирати у Црној Гори.
В.В.
Фото: Thomas Chrysohodis
