Прича о жени, истинита, а самим тим пуна животног горког искуства, али и љубави, нашла је мјесто међу корицама новог романа „Дугин акварел” наше суграђанке Марине Станишић.
Синоћна промоција у фоајеу Дворане Парк, у оквиру књижевног програма 55. Празника мимозе, донијела је опет призив ондашњег времена Боке, богатство приморског језика, сликовит приказ љубави бокешке жене према породици, одређен сукоб традиционалног и актуелног.
Роман су публици представиле новинарка Витка Вујновић и ауторка, уз бокешке ноте на клавиру професорице Јованке Вељовић и поздравну ријеч уреднице књижевних програма у ЈУК Херцег фест, Дијане Кривокапић.
Како је на почетку истакла Вујновић, први опис главне јунакиње који читаоци сазнају је да је Лидија Лића Томић – Илић након четворогодишњих студија Факултета за политичке науке, одсјека за социјални рад, постала дипломирани социјални радник. У послу је била изузетно темељна. Одувијек је знала да одговори сваком изазову, са пуно емпатије према људима који нису могли да остваре своје основне потребе, принуђени да се покоравају туђим одлукама. Можда и важније од тога, носила је терет властитог, горког искуства.
Испричати поштено и искрено једну животну причу је најтеже, констатовала је ауторка. „Лића је моја старија пријатељица из школе којој сам се дивила, не само ја него и моје другарице из разреда. Била је јако надарена и харизматична. Виђали смо је у основној, потом мало мање када је прешла у Гмназију, а онда је више нисмо сретали. Сазнали смо да је разлог њен одлазак на школовање у Дубровник. Од тада, па до прошле године ништа нисмо знали о њој. Њен живот је несвакидашња прича и зато ме је привукла“, испричала је ауторка.
Временски период обухваћен романом Дугин акварел – креће се од шездесетих година прошлог вијека до данас. а у суштини обухвата двије фазе – Лићиног одрастања обојеног снажним емоцијама, траумама, неразумијевањем, неправедним осудама, лицемјерјем, прикривеним страстима, касније тешким сјенкама прошлости. У другој фази се појављује искрена љубав и води добром расплету.
„Љубав јесте наша највећа моћ, најснажнија моћ два тијела, а једне душе. Без љубави, жена не може да функционише“, казала је Станишић.
Рецензенткиња, магистар Гордана Поробић Крцуновић наглашава да Марина намјерно изоставља дубљу психоанализу ликова, даје њихове кроки портрете али довољне за цјеловиту слику.
„Жељела сам да натјерам читаоце да стекну своје мишљење, а не да добију моје. Иначе, и у животу не желим да намећем своје мишљење. Остајем неутрална у односу на моје јунаке. Не располажем довољно подацима о њеним родитељима да бих могла ући дубље у психоанализу, али и не бих жељела. Остављам све на оцјену читаоцима”, закључује Станишић.
И у најновијем роману, потрудила се да сачува дио језичког богатства, овог пута дубровачког поднебља који је пун романизама, сличан бокешком, али се и један и други нажалост губе и заборављају.
Рођена Новљанка, Марина Станишић дипломирани је филолог (енглески и италијански језик). Објавила је двије књиге из области традиције и обичаја у спрези са гастрономијом: Гулозеце из бокешког кувара I (2011), Гулозеце из бокешког кувара II (2013). Херцегновски рјечник романизама (2018), приредила је и објавила с циљем очувања говора сјеверозападне Боке Которске, херцегновске регије. У вријеме Празника мимозе успјешно је (2021) промовисан роман Бокешка бројаница, носталгично свједочење о стаменим, отменим бокешким женама, узвишеним љубавима, обичајима, говору.
