Програм друге вечери 9.Трга од ћирилице био је посвећен теми Старосрпски јут некад и сад, православље Македоније, Косова и Метохије, Црне Горе и Боке.
На ову тему говорили су у порти Цркве Вазнесења Господњенг на Топлој проф. историје Горан Киковић из Берана, публициста др Горан Комар и предсједник Удружења новинара Србије, Живојин Ракочевић, који долази са Косова и Метохије. Медијаторка програма је Бранка Денда.
У излагању историчар Киковић напомиње да је историјска истина управо на страни српског народа на овим просторима старе Србије. У којим просторима данас живи српски народ то је нека друга прича. Да ли смо на прави начин учили она што нам је историја као учитељица живота преносила, запитао се Киковић:
– Ми, млађе генерација морамо да саопштимо оно што је Његош казао: „Мала ти је жертва сва Србија од Дунава до мора сињега“… Документа јсано и недвосмислено говоре шта је некада била Црне Гора у доба Петровића у доба суверена књаза а касније краљ Никола. О томе шта је била стара Србија и ко је њен насљедник то је била управо Црна Гора и то је Његош у Горском вијенцу написао. Ко су становници Црне Горе то је рекао неколико пута наш блаженопочивши митрополит Амфилохије да смо са Косова дошли… О томе безброј докумената има. Донио сам разгледницу из Драча, када је 1912. године српска војска освојила Драч. Овдје по Балкану, Срби су ухапшен народ, како је рекао Цвијић. Фалсификатори желе да прикажу да смо у седмом вијеку населили ове крајеве а имамо документа, археолози су утврдили да у манастиру Тврдош постоје српска гробља из четвртог вијека. Археолошка истраживања су укиниула те догме. Према чувеном дјелу цара Констатина „О управљању империјом“ Срби живе од ријеке Цетине до Боке Которске…Имамо документа да овдје живимо од најстаријих времена а један од тих докумената је и Крсташ барјак Танаска Рајића, који је био у вријеме Трибала, барјак трибалски. Трибали су живјели прије Христа. Историјски институти у нашим земљама не раде свој посао, оцијенио је, између осталог, Киковић, који закључује да циљ и ове трибине треба да буде истина и да свједочимо истину и причамо само оно што су Немањићи и сви наши преци оставили, а оставили су нам вјеру и светиње, које се нападају.
Др Горан Комар се надовезао на тезу о мигранатском дијаспорном карактеру српских заједница Боке Которске.
– Уложио сам напор 2005. године на сабирању монографских дјела и стручно научних радова, објављиваних у научним часописима у Боки и шире, сабрао радове у којима је снажно и на експонираним мјестима исказана теза о мигранатско дијаспорном карактеру српских заједница у заливу. На основу десетине стручних радова, који су подлијегали научним рецензијама сабрао сам у малу збирку, а такође, осврнувши се и на монографске радове одбрањене као дисертације на београском Филозофском факултету и суочио се овом погубном тезом, са фалсификатом о народносном карактеру Боке, па и Херцег Новог, изложио је Комар.
Осврнуо се на тему приморских српских општина под патронатом млетачке републике. Крећући се ка радосном догађају посјете патријарха српског нашем граду, осврнуо се на допис патријарха Атанасија, млетачким властодршцима 27. децембра 1748. године у којом, између осталог, пише да су први патријарси били на престолу српски…
– Бокешке српске православне општине под влашћу млетачке републике представљају узор читавој историји српског народа. То је тема која у домаћој историографији није довољно експлоатисана. Чак и житељи Боке веома мало знају о овој круцијалној теми. Ове су општине започеле свој историјски ход у прољеће 1423. године иницијативом за успостављањем Паштровске аутономије. У 17. и 18 вијеку током одвијања великих ратова хришћанских савеза са Турцима, доживјеле своју пуну еманципацију у цјелини Боке Которске, стварајући се редом од истока ка западу. Бокешке општине не само да су стваране, искључиво, саборски у пуном сагласју кнезова и главара са достојанственицима Српске православне цркве, него су и дјеловале у склопу најкрупнијих средишта цркве. Њихова управна тијела засиједала су у саборним црквама и служила се печатима тих цркава. Светомихољски збор се служио печатом лавре Св. Архангела Михаила, а остале општине печатима својих саборних цркава. Такав је био случај и са Топаљском општином, која је засједала овдје у овој зградици, коју је наша општина и црквена општина уредила, приредивши у њој један заиста одговарајући музеј. То је велика тековина Херцег Новог, а никако тековина усељеника, миграната. Никада нас нико не може увјерити да је то у питању био првенствени улазак Срба у херцегновски крај. И турски тефтери свједоче да је мала манастирска Светоуспењска црква дјело Херцег Стјепана Вукчића Косаче. Живопис те мале Светоуспењске цркве је понављан 1565. године од јеромонаха Пајсија и свештеника Вукдрага, и то стоји у натпису над вратима мале Савинске цркве…
Све вријеме је текла брига Пећке архиепископије за цјелину простора у којем је обитавао српски народ. Све ове општине Паштровска, Грбаљска, Кртољска, Рисанска, Топаљска, најмалађа по своме језику и писму, по вишеструко истакнутом народносном одређењу јесу српске. Комплетна администрација, књиге Комунитади, њихови трошковници, формиране књиге представки млетачким властодршцима па и млетачком сенату, вођена је, искључиво, српским језиком и писмом ћирилицом. У погледу црквене припадности, оне су припадале Српској православној цркви и њезиним митрополијама Црногорско приморској и Далматинско бококоторској, Приморској митрополији сабраних под крилом Свете Пећке патријаршије, коју су признавали надлежни архијереји и који су од светих пећких патријараха – хиротонисани. Каткада, у одређеним периодима, још за вријеме турског управе цјелином тзв. сјеверозападне Боке, односно, херцегновским крајем овдје су столовали егзарси пећких патријарха, образложио је, између осталог, др Комар.
О теми Старосрпског југа некада и сад, православно српство Косова и Метохије, говорио је Живојин Ракочевић, који посматра са аспекта културолошких феномена са тих простора:
– Оно што данас препознајемо као врхунска остварења јесу врхови или цвијетови једне цивилизације, која се у једном дугом периоду развијала и дала блиставе свјетске резултате, са којима парадоксално ми данас, на извјестан начин, морамо да се упознајемо. То није новост, јер сви народи морају да се се упознају са својом културом, традицијом, са својом духовношћу. Али ми имамо тај отежани грч континуитета, који нас прекида, јер имамо идеолошке препреке, које су понекад уграђене у наш систем мишљења. Тешко је представити једну цивилизацију, њену духовност, архитектуру, фрескосликарство, њену књижевност, утицај по дубини… Треба користити неке компарације, поређења са другим народима, када питају шта су вама Високи Дечани. Може се са убједљивошћу речи да је то српски Нотр Дам. Када ми падне на памет она ватра на крову Нотр Дама и како се човјечанство потресло у том тренутку, исто тако смо се ми дубински потресли 17. марта 2004. и 1999. године и тај дрхтај у нама траје, јер је та несигурност садашњег тренутка за наш Нотр Дам извјесна, стална. Када питају шта је Сикстинска капела, наша је Богородишка Љевишка…Једна учена и чудесна списатељица Ребека Вест у књизи „Црно јагње, сиви соко“ путопис по југословенским земљама настала уочи првог свјетског рата, имала чудесан однос према Грчаници, каже ова црква је љепша од катедрале у Шартру, подсјетио је Ракочевић.
На програму 9. Трга од ћирилице, вечерас, 18. августа је добротворни концерт за обнову храма Св. Ђорђа на Топлој. Концерт на Канли кули почиње у 21 час.
