Музичари, умјетници, пријатељи, чланови породице, сви који су познавали Драгољуба Ђуричића, истичу да је ријеч о великом човјеку и колеги који је био пун топлине, љубави, живота, енергије и елана, које је несебично даривао свима.
У оквиру цјелодневног програма у част легендарног бубњара, Новљанина, који нас је прерано напустио у марту 2021. године, приређена је трибина на тврђави Форте маре – “Драгољубово срце”, а потом и концерт групе „Леб и сол“.
Менаџер групе „Леб и сол“, Бобан Јовановић, упознао је Драгољуба деведесетих година на демонстрацијама у Београду, касније су сарађивали на турнеји Здравка Чолића „Окано“ гдје је био шеф оркестра, и тако су се спријатељили. Истичући да је Драгољуб за њега био икона, као и да му је својевремено спасио живот, Јовановић је предложио покретање фестивала који ће у Херцег Новом окупљати младе бендове.
-Драгољуб је човек који је све разоружавао својим загрљајем, својим осмехом и оставио је велики траг и успомену. Мислим да ово треба да буде само почетак традиције и да због њега треба да направимо фестивал који ће се у овом граду одржавати сваке године, где ћемо позвати младе бендове Балкана. Својевремено смо се срели на манифестацији „Брзи бендови Србије“, када је тражио младе таленте по неким забитима и по селима. Сећам се тог судбинског дана, када сам стварно био у ситуацији да нисам знао шта ћу са својим животом, и баш тада сретнем Драгољуба код Каленић пијаце који ми каже како данима размишља о мени и да сам ја тај који треба да направи неку фондацију за младе и талентоване људе. Дао ми је тај задатак и ја сам то направио, покренувши Фондацију „Мост“ која се бави проналажењем и подршком младим и талентованим људима.
На радију „Мост“ сам 15. марта радио емисију о Драгољубу, причали су сви чланови бенда „Леб и сол“ који су са њим сарађивали, затим из „Ју групе“, Биља Крстић, Пеца Поповић и многи други који су га познавали. Сви имамо ту једну додирну тачку – тај његов осмех, и ја сам на крају емисије рекао – „смејао се као контрачинеле“.
Бодан Арсовски, басиста групе „Леб и сол“ којој се Драгољуб придружио 1981. године, казао је да је ведрина била његова врлина, да је, када га је први пут видио, Драгољуб озрачио пола Скопља, а позвали су га када их је напустио први бубњар и када су размишљали о томе да распусте бенд.
-Драгољуб је дошао и ја сам осетио неко ослобођење, одлучио сам да ћу наставити да свирам и да нећу бити инжењер. Долази Драгољуб, излази из воза, а дошло је пола музичара из Скопља да дочека бубњара из Београда. Он почиње да вади бубњеве – један пар, други пар, дупли бубањ, трећи бубањ, четврти бубањ, а ми гледамо како ће да стану у фића. И одвезли смо то у неколико тура, а спавао је код једног пријатеља у сутерену, пошто код мене није било места, а Влатко је живео са мамом и татом. Ми долазимо ујутру, а он спава са Његошевим „Горским вијенцем“ на грудима, отвореним на дугој страни… Почели смо да вежбамо, он нам је доводио пријатеље у бенд и тако је настао први албум са њим „Следовање“. Након тога одмах нас је позвао Љубиша Ристић у Америку и то нам је била школа где се бенд етаблирао. Тамо смо били три месеца, свирали од једног до другог краја, са источне на западну обалу, били смо нон-стоп заједно и постали смо култни бенд у Чикагу.
Присјетио се Арсовски многих анегдота, јер би Драгољуб свуда, па и у сред Њујорка, срео неког пријатеља из Црне Горе и знао да нестане пар дана обилазећи бабе, тетке и ујне, а онда би се појавио и одсвирао супер концерт.
– Други пут кад је дошао ишли смо за Ирску и он је заборавио песме, па смо вежбали у авиону. Мени се смучило више и рекао сам му – „Драгољубе, ја више не могу. Ако се сећаш – сећаш се, али ја ово по стоти пут на празно не могу“. И дошли смо у Ирску, тамо смо пустили јако озвучење, па смо ударили да свирамо, послије попили „Гинис“ и вратили се назад.
Било је доста весело, али урадио је двије епохалне ствари за „Леб и сол“ – то је „Бистра вода“ и „Учи ме мајко, карај ме“. Тај патерн кад он крене да свира, ја сам рекао да се то треба изучавати у школама јер је то фантастично. То је могао да одсвира само неко ко је Црногорац, јер је то морало да буде лењо, и само он то може. Ови други што свирају, сви мало журе. То се треба изучавати, али то није школа, то је психологија.
Кад је био концерт поводом 30 година 2006. у „Сава центру“, свирали смо са старим бубњаром, а Драгољуба смо позвали да буде гост концерта и да одсвира „Бистру воду“. Моја супруга је седала код миксете, а до ње су били неки гости из Београда. И, попне се Драгољуб и почне да свира „Бистру воду“, онако јаче, пуније, „масније“ као што он то свира, и ове Српкиње са стране кажу – „види, бре – овај наш бољи од онога“. Да сам ја био на његовом месту ја би се наљутио и на мене и на Влатка што смо га заменили опет са старим бубњарем, а он се није наљутио, казао је басиста групе „Леб и сол“, која је касније те вечери концерт на тврђави Форте маре почела и завршила управо нумерама „Бистра вода“, односно „Учи ме мајко, карај ме“.
Са Антонијем Пушићем, Драгољуб је свирао 1986. године, када је Рамбо Амадеус започињао музичку каријеру. Први пут га је чуо када је имао 11-12 година са школским бендом свог старијег брата Андрије, Вјека Сагера и Дарка Влаовића, присјетио се Тони, истакавши да није постојао нико широм Југославије, коме Драгољуб не би помогао. Испричао је и да је, када је наш локални бубњар дошао да свира у Београд то у Херцег Новом представљено као велики успјех, а да је он првих 14 дана спавао на клупи.
-Када сам промовисао први албум у Херцег Новом, то је изгледало тако што сам ја на мегафон бештимао, а Драгољуб ме пратио на бубњевима у „Теутиној шпиљи“, што је било шокантно за читав град. Први бенд сам растурио јер сам био амбициознији и требали су ми виртуознији музичари, пошто сам ја то некако из концепта направио. Међутим био сам жељан свирки и некако је глупо кад си најбољи у бенду. Онда сам направио једну тројку гдје је Драгољуб свирао бубњеве, имали смо једно 5-6 концерата, то је било слатко као шећер, и онда смо, сјећам се, имали један невјероватан експериментални концерт пред крај. Надам се да ћу наћи тај снимак, сјећам се да је имало везе са политиком, тада је Слободан Милошевић изгласао Закон о вербалном деликту и онда сам ја направио са Драгољубом и са још једним музичарем виртуозом концерт, али тај концерт је био тотална антимузика. Ја сам рекао Драгољубу – „Ајде, молим те, немојте ишта и са чим да има било какве везе, нити вежите пет тонова да један са другим има везе, једноставно мора да буде тотална антимузика!“ Међутим, Драгољуб је то једва дочекао. Тако смо свирали сат и по времена, и он је послије кад год би ме срео рекао – „Јао, Тони, какав је онај концерт био, још ми одзвања у глави“.
Наравно, сретали смо се, не тако често, али морам да кажем да је бар пет пута рекао да треба да се видимо и поразговарамо, да се посавјетује око нечега. Ја сам човјек егоцентрик, сам сам себи довољан, међутим то је човјек који ми страшно недостаје кад дођем у Херцег Нови. Био је један од оних пунктова у глави – „Аха – срео си Драгољуба, значи све је у реду“, и није фер са његове стране што је умро тако безвезе; такав човјек би требало да живи 100 година, поручио је Пушић.
Новљанин Вјеко Сагер, умјетник који дуго живи и ради у Ванкуверу, свирао је са Драгољубом у групи „Веритас“, што је, како је казао, за све њих – заљубљеке у музику и све умјетности, било отварање неке нове димензије.
-Драгољуб би увијек био та нека икона и веза између свих нас. Ја сам почео да свирам бас, а Драгољуб је вјежбао у Градској музици, доље у подруму су му стајали бубњеви, и позвао ме да вјежбамо заједно. Као бубњару било му је досадно да сам лупа, па би некад читао књиге и стрипове које би ставио на добош. Тако смо некад вјежбали скупа, упознавали се, давао ми је савјете који су ме водили правим путем, међутим ја сам морао да оставим музику зато што сам уписао сликарство и морао сам да изаберем између двије љубави. Ја сам се развијао као сликар, а сусретали би се сваки час кад би долазили у Нови или у Београду. Он је ходао као бубњар – у ритму. Имао сам осјећај да само живи ритам срца, ритам корака, и кад год би се срели причали смо о сликарству, о његовим цртежима које је радио као бубњар – са тачкицама. Он је измислио, или радио тај поентилизам, и ја мислим да је те цртеже правио у ритму. Тако почне и онда га то води у неке друге свјетове и димензије. Правио је те слике без плана и програма, а ја сам схватио да је то један контрапункт његове личности. Зато што је онако темпераментан, духовит, покретан, брз, нашао је кроз цртеж неку мантру у којој је он градио, некад и мјесецима радећи један цртеж. Било је фасцинантно како је он схватао вријеме на други начин. Има још доста тога, сви га знамо из разних прилика, а повезује нас та љубав коју је имао према нама и која ће остатги за сва времена, поручио је Сагер.
Драгољубова сестра, Љиљана Живковић, казала је да су сви у породици поносни што су га имали и што дијеле лијепе успомене са његовим пријатељима и поштоваоцима, истакавши да је био свестран и упоран, да је желио да преноси знање и да помогне свакоме, и да је живио музику, али да иза његовог успјеха стоји вишедеценијски рад.
-Драгољуб је имао таленат да може да направи све што види – то је прво што је показао. Бавио се пливањем и био је са 15 година у првом тиму „Јадрана“, и сликао је, али музика га је опчинила и он је кренуо да свира. Иза Драгољуба је стајао велики рад. Он је вјежбао од шест до осам сати дневно сваки дан, годину, двије, три. Значи, ништа се не може постићи без великог рада, без обзира колики таленат имате, и ко има толику енергију тај и успјева. Није Драгољуб популаран зато што има велики осмјех, зато што је добар као човјек, што ће да прискочи свакоме у невољи, што је био толики хуманитарац, него је био велики професионалац, волио је музику, живио је за музику и дао је све од себе за музику.
Имао је жељу да преноси вјештину и знање мадима. Радио је у школи у Врбасу, са дјецом са инвалидитетом и постизао изванредне резултате. Ту није мотив био новац, него нека његова потреба да помогне јер је имао такву душу, и увијек је био ту кад је неко немоћан да му помогне.
Да је Драгољуб био омиљен и међу медијским радницима, потврдила је новинарка Рада Ђаковић, истакавши да је он сам био медиј.
– Није било захвалнијег саговорника од Драгољуба. Имао је причу за причом која никад није трајала дуже од пола сата, а могла је да траје сатима. Он је увијек имао причу – занимљиву филозофску чак, корисну, едукативну и вољели су га и стари и млади, а нарочито медији – био је један од омиљених ликова који су стајали пред камерама и микрофонима, поручила је Ђаковић.
Драгољуб Ђуричић остаће запамћен по љубави, страсти и енергији са којом је волио и стварао ритам и музику, али и окупљао пријатеље и умјетнике. Његов ритам није стао, нити ће стати, као што неће нестати сјећање на Драгољубово велико срце и дјело, порука је са трибине, на којој је модератор био Предраг Вујовић.
