Документарни филм „Галеб“ код публике пробудио емоције

Такмичарском селекцијом документарног филма синоћ је обуваћено пет остварења: “Плаво” – Ана Вијдеа  из Румуније, “Радничка крила” – Илир Хасанај Косово “Мјесто које зовем дом” – Париса Аминолахи из Техерана, “Галеб” – Давид Лушичић из Хрватске и “Само ако беба заплаче” – Схадаб Фатооq из Индије.

Након пројекције, селектор документарног програма Владимир Перовић публици је представио редитеља филма “Галеб” Давида Лушичића који је говорио о овом филмском остварењу о Титовој пловећој резиденцији, броду симболу једног времена. „Галеб“ је код поблике пробудио емоције и наду да ће доћи неко боље вријеме гдје ћемо се боље разумјети и боље живјети. Лушичић је рекао да су до снимања филма „Галеб“ довела три мотива.

-Мене не би било да није било Југославије и да није било партизана тако да сам имао једноставно потребу да направим нешто што иде у том смјеру. Постоје друга два разлога, један је тај да сам свједочио процесу реконструкције који се догађа у мом граду и за вријеме те реконструкције су се почеле ломити некакве друштвене теме шта треба са тим бродом, да ли га треба претворити у музеј, што ће се на крају и догодити или, како су неки хтјели да се потопи и заборави за сва времена тако да сам имао ту потребу то забиљежит у том тренутку, а трећи разлог је посвета двојици људи колеги који је преминуо током стварања тог филма у периоду короне, са којим сам кренуо у пројекат филма, то је новинар Ненад Буњац, а други је посљедњи капетан тог брода који је исто тако у некој орииналној идеји требало да буде укључен, али се то није догодило и то је посвета њима, наводи Лушичић.

David Lušičić i Vladimir Perović

У овом тренутку у двема највећим републикама бивше Југославије, Србији и Хрватској  влада је беспоштедна ревизија историје и у том оквиру и у том контексту десило да овај брод ипак буде спашен, да буде претворен у музеј.

-Живимо, на жалост у вријеме ревизије прошлости која се догађа на начин да се беспоштедно девалоризира оно што је било без икаквих критерија. Овај филм и иде у том смјеру, у тој некој симболици  да се критикује та беспоштедна девалоризација нечега што је било без икаквог критичког осврта. Ја имам срећу да је Ријека као град довољно толерантан да не иде у том смјеру па су се догодиле некакве друштвене акције које су ишле у том смјеру да се ипак та ствар сачува па можемо бити срећни да се то догодило и можемо се надати да ипак није та већина већина, да ипак постоји нешто друго, каже Лушичић

Dokumentarni film Galeb

Селектор Владимир Перовић је истакао да Лушичић поред неколико аутора из Хрватске који се баве историјом и архивом и у филмовима користе архивске материјал. Међу њима су Игор Бездиновић, Иван Рамљак и сви праве врло занимљиве филмове без оног пресудитељског става, просто промишљају стварност са једне више тачке, што је можда један нови разговор једне нове генерације са историјом.

-Ми се свакако надамо да такве ствари могу покренут нешто, неке нове теме и било би утопијски рећи, промјенит нека мишљења те да се то догађа у некој широј стварности а са друге стране мислим да је нужно потребно отварати те мале Пандорине кутије повјести и проналазити нове теме. Догађају се нови пројекти који иду у том смјеру и који ће бити јако интересантни и јако критички према нама. Мислим да је свима нама дужност да будемо критички према самима себи и да би требало свако у својој држави саме себе врло критички пропитати да бисмо могли функционирати како треба, а да ли ће то отићи даље од нас у то нисам баш сигуран. Неке ствари се ипак догађају, па хајмо бити оптимисти, каже Лушичић.

Dokumentarni film Galeb

Гледаоци су примјетили да је данас храна у хотелима различита за госте, менаџмент хотела и раднике, а у филму се помиње да је храна на Галебу за све била иста, што представља разлику између времена тада и сада. Такође су запазили да се током филма непрестано чује звук бродског мотора, да се на броду „Галеб“ пече хлеб, што је за оно вријеме било важно и велико. Лушичић је, по мишљењу публике добро искористио архивски материјал, и паљењем карневалске лутке, галебом у лету и бродом који је пловио прије 50, 60 година удахнуо наду да ће све то заживјети као музеј и да ћемо боље гледати на вријеме које су многи од нас живјели.

Документарни програм Филмског фестивала у башти Куће нобеловца Ива Андрића нааставља се вечерас у 21 час.

ЛЕАВЕ А РЕПЛY

Плеасе ентер yоур цоммент!
Плеасе ентер yоур наме хере