Оливера Доклестић упутила је отворено писмо предсједнику Милу Ђукановићу, премијеру Здравку Кривокапићу и министарки здравља др Јелена Боровинић Бојовић у којем тражи да се се обустави слање пацијената из Херцег Новог у барску болницу ради лијечења од ковида. Поред тога, тражи да се оформи стручна комисија за преиспитивање начина рада запослених са апаратима са кисеоником, НИВ-ом, и респираторима, утврди чињенично стање. Доклестић позова на одговорност лице за које се установи несавјесан, немаран или нехуман рад, те да комисија преиспита узроке смрти сваког преминулог пацијента у барској болници.
Помен на одлазак у барску болницу у Херцег Новом изазива паничан страх код заражених, а љутњу и бијес код породица и пријатеља болесника. Страх, јер је велики број заражених корона вирусом који су умрли у барској болници или су прошли ужасно лош и крајње несавјестан третман. Бијес и љутња јер желимо, а нисмо добили нити добијамо одговоре на посљедње питање о нашима милима, рођацима, пријатељима, како су скончали и да ли се то могло избјећи да је третман са њима био бољи или другачији.
Тражимо одговоре и на питања: има ли одговорности особља у барској болници, за умирања у која сумњамо? Има ли савјести за исходе у несавјесном третирању болесника? Има ли ичије одговорности због незналачког и аљкавог односа према пацијентима или због неисправних апарата за кисеоник? Хоће ли се ико од званичника у Црној Гори, и у здравственом систему Црне Горе, запитати и замислити шта се то догађало у тој болници, како су људи стихијски умирали? Зашто се бунила породица Крута и ко се то уплашио од њихових захтјева? Могу ли породице Вукчевић, Желалић, Тодоровић, Васиљевић и многе друге да добију нешто више од штурог извјештаја о преминулом? Обичним ријечима изговорено, није довољно само прикопчати пацијента на кисеоник, на респиратор, треба проводити сталну бригу, контролу и лијечење болести.
Људи постају само статистичке бројке и ништа више. Већина се олако препушта грешкама система, потпуно лишена вјере у правни и здравствени систем. Можда Ви можете да се помирите с чињеницом да је све такво–какво је и да не може боље.
Ја не могу, због свих њих који су нас заувијек напустили, а заслужују мало пиетета и не могу због оних за које сам сазнала десетине лоших околности, које су претходиле њиховим умирањима. Они, преминули, заслужују одговоре, наведено је између осталог у отвореном писму Оливере Доклестић.
