Чини се као да у малим градовима вријеме не жури. Све се изговара спорије, разговори трају дуже, као да се живот још одвија неким природним ритмом, како треба. Испод те слике која се стиче на први поглед у сваком од нас један мали свемир: нека нада, радост, туга, љубав, брига, бука, тишина, нешто за шта желимо да што прије прође и оно за шта желимо да што дуже траје. Смјењују се у свему почетак и крај, а онда стигне и тренутак када схватимо да и није толико важно колико је град велики. Важно је колико живота прихвата и како нам даје осјећај да баш њему припадамо. Херцег Нови тај осјећај припадности пробуди тако да га је немогуће заборавити.
Добро јутро, Херцег Нови!
