Занимљиво је размислити понекад чиме то Нови привлачи пријатеље и госте? Сигурно је да то не чини монументалношћу, спектаклима, богатством. Он то ради на свој начин, некако неосјетно али истрајно. Осваја морем, свјетлошћу, још увијек и зеленилом ма колико га ми уништавали, осваја старим каменим скалама, много пространијим од оних које данас градимо, тврђавама… Али, чини се да изнад свега осваја мјестима на којима љубоморно чува тишину, коју осјећамо овог недељног јутра. Наравно, осим ону коју ремете таласи, птице, вјетар, или сјећања на некадашње становнике Новог…
Има ли некога ко не помисли на Његошеве стихове кад прође поред његове школе, или на Андрића уз оних стотињак корака колико треба да направимо и оставимо иза себе једину његову кућу… Немогуће је не помислити на све оне знамените чије су бисте расијане по Новом… Због тога у овом граду не треба журити, треба прихватити ритам онога чиме он осваја.
Добро јутро, Херцег Нови!
