Понекад неко питање изрони пред нама из колоплета свакодневних мисли сасвим неочекивано. Без повода, па изненади и замисли, и колико год покушавали не успијевамо да нађемо прави одговор. Јутрос однекуд питање је ли Херцег Нови стар колико и његови камени бедеми или је млад јер га подмлађује сваки нови корак дјеце која се у њему рађају и науче да ходају? Да ли у Новом камен заиста ћути или ономе ко зна да слуша повјери све што памти? Рецимо: ко је све у град долазио и из њега одлазио, доносећи и односећи и смијех и тишине и најразличитије приче. А онда се огласи и мисао о скалама. Прва: како смо некада преко њих босоноги трчали, не бројећи ни скале нити вријеме које на њима проводимо. Па онда друга: у њој нас свака скала кад на њој застанемо подсјети на неки давни тренутак и све мисли које су се у њима угњездиле… И коначно стигне и један од могућих одговора: у Новом је и камен топао, и град је заувјек млад, баш због тих босоногих сјећања из дјетињства које никада не одлази, само се претаче у драге успомене и даље грије и град и душу.
Добро јутро, Херцег Нови!
