Зачуло се гугутање голубова, па су се однекуд огласили врапци, а галебове смо само видјели. Далеко, над заливом. Сан, какав год да је био распршио се. Остало је тек сјећање на њега. Некоме је због тога затитрао осмијех око усана а неко се суочио с мишљу – шта значи оно што је сањано. Али и једно и друго брзо се повукло пред утисцима новог новског јутра обученог у модрину , заогрнутог удаљеним гласовим људи, звуцима живота који упркос свему наставља да тече у малом заливском космосу у којем је све по мјери лијепог, доброг и човјека. Добро јутро, драги наши, добро јутро, Херцег Нови!
