Сјајна дуодрама „Човјек висине“, рађена у копродукцији Народне библиотеке Будве и БЕОАРТ-а, отворила је синоћ у дворани „Парк“ низ програма поводом предстојећег црногорског празника културе, Његошевог дана.
Представа „Човјек висине” Ане Ђорђевић, у режији Јане Маричић својеврсна је драматизација фиктивног сусрета и разговора двије значајне историјске личности: Митрофана Бана и Уроша Предића, који полемишу о идеји подизања Мештровићевог маузолеја на Ловћену, али се дотичу и других друштвено-политичких тема тог времена.
Митрофана Бана одлично тумачи глумац Небојша Миловановић, који за РТХН истиче да су жељели да представу издигну изнад дневнопилитичког нивоа и укажу на важност проналажења рјешења превазилажењем разлика.
-Однос цркве и државе је нешто што је на једном плану препознатљиво, али ми смо радећи представу желели да се издигнемо изнад тог. Врло је једноставно наћи паралеле, али то је нешто што се зове „памфлетско позориште“. Ми нисмо хтели тиме да се бавимо, хтели смо да одемо мало изнад тога, да додирнемо мало више сфере, да се не тичемо само тих дневнополитичких, односно препознавања тих ствари које јесу такве, али суштинске теме и решење проблема је нешто чиме смо ми желели да се бавимо. Сви се углавном баве тим препознавањем и довољна је та сензација што се препозна да то има везе са тим што се дешавало пре скоро стотину и више година, али уколико се ми не бавимо решењем проблема, односно тражењем решења проблема, ја не кажем да ми можемо да нађемо решење проблема, као ни донекле Митрофан Бан и Урош Предић, али они се баве тиме како да превазиђу те разлике, и како да заједно, поштујући једни друге, да подрже аутономију, да не мешају идеале, да један другом не задиру у суштинске људске идеале, а како заправо у односу на то да реше проблем. Е, то је нешто чиме смо се ми бавили у овој представи.
У грађење лика, осим доброг текста, велику улогу играју редитељ и партнер у представи.
-Увек је захвално када имате материјала у биографији, имате добро написан текст, кад имате одличног партнера и одличну редитељку. Све се то склопило, и онда је то велико задовољство. Наравно, пошто не долазим са овог говорног подручја, за мене је још један изазов био да савладам дијалекат ових крајева и то проверавам непрестано на гостовањима у Црној Гори. С те стране мислим да је та ствар врло добро легла, проверено причам из реакција публике ослушкујући њих, јер то није само ствар дикције и говора, већ је то ствар карактера. Уколико то не урадите како треба, онда не можете да радите неке друге ствари како треба, а то је нешто што даје и неку тежину том лику, и што му даје нешто што је време. Тај говор има и нешто архаично, и има нешто другачије, и та ијекавица наравно и сусрет тих људи – један долази из Баната а други долази из Грбља и столује на Цетињу и самим тим то је већ судар светова, а онда тек њихове идеје, па је онда то још једна димензија,поручио је Миловановић.
Бојан Жировић игра великог сликара Уроша Предића који на Маузолеј на Ловћену гледа као на високо-естетско умјетничко дјело, док се Митрофан Бан супротставља тој иницијативи.
-Базично текст је направљен као поруџбина да би се на неки начин осветлио и сагледао живот и дело Митрофана Бана, и негде је та историјска веродостојност, колико је могуће постићи у овом медију, базирана на његовим ставовима и поставкама. Урош Предић је, да тако кажем, послужио због неког потенцијално могућег њиховог сусрета захваљујући чињеници да је он осликао тај храм када је обновљен двадесет и неке године на Ловћену, тако да је постојала нека могућност да су се они срели и разговарали. Ови ставови које Урош заступа, можда нису аутентично његови, они су више примењени у овој ситуацији да би се успоставио драмски сукоб, објашњава Жировић.
Представа „Човјек висине“ је одиграна већ 30-ак пута, и свугдје је наишла на одличан пријем публике.
-Ми смо се мало бринули како ће реаговати публика мимо Црне Горе и да ли ће јој бити занимљиво, али показатељ нам је било, између осталог, учешће на Фестивалу дуодраме у Тополи где су биле разне представе из региона, а ова представа је добила највише гласова публике, уз глумачки награду мог колеге Небојше Миловановића. Наравно да нам је било драго због награде, али то нам је био показатељ да је квалитетан драмски текст, да има добру драмску структуру која може да се препозна и да људи комуницирају са њом мимо овог где је и намењено и поручено. И у Херцег Новом смо осетили да су људи пажљиво слушали, добар пријем и тај аплауз на крају је знак да их је представа дотакла и подстакла на размишљање, поручио је Жировић.
Следећи програм поводом Његошевог дана је предавање насловљено „Искра у камену“ ученика и професора СМШ „Иван Горан Ковачић“ 10. новембра у Његошевој школи на Топлој.
