АУТИЗАМ – ИМАЈУ ЛИ ДЈЕЦА И РОДИТЕЉИ КВАЛИТЕТНУ ПОМОЋ И ПОДРШКУ?

Аутизам је начин живота, који није нимало није једноставан. Притисак и  неразумијевање друштва, појачава притисак на родитеље којима се читав живот мијења. Међутим, постоје  терапије, иновативни приступи и методе кроз које се аутизам и слична стања олакшавају  или  успјешно превазилазе. Колико су те  методе и терапије доступне кроз  програме јавних  установе које би требало да њиховим провођењем помогну не само дјеци и родитељима већ и просвјетном кадру? Колики је значај раног откривања проблема, препрека с којима се суочавају родитељи, недостатку неопходних терапија и подршке која помаже социјализацији те колико је  у овај проблем заиста укључена струка, нека су од питања о којима су у емисији „Новско поподне“ уреднице Данијеле Ђоновић, говорили дефектолог олигофренолог Светлана Цеца Вукашиновић из Основне школе „Илија Кишић“  и Милица Тадић, представник родитеља.  

Дјеца из аутистичног спектра, с аутизмом и његовим посљедицама сусрећу се свакодневно с различитим проблемима и њихов живот није ни лак ни  једноставан, као ни живот родитеља. Милицино дијете иде у трећи разред основне школе.

-Примјетила сам, још у другој години, одступања у развоју свог дјетета, обратили смо се педијатријској служби, али смо ране третмане морали приватно да радимо збод гужве и недоступности стручњака. Уписали смо дијете у редован вртић, али до предшколског узраста нисмо имали право на логопеда у вртићу јер, иако је стално запослен, ради само са дјецом у предшколском узрасту. Мислим да је то велики недостатак јер би било добро да дјеца имају право на ране третмане. Дакле, од друге до шесте године није било третмана, а тај период је најбитнији да би дијете што више вјештина усвојило. Не знам како је сада, али ово је моје искуство. Потом пред упис у школу, комисија процјењује способност дјетета и одређује да ли ће ићи у интегрисано одјељење или је за инклузију. Моје дијете је у инклузији, прати наставу по прилагођеном програму, али иза тога стоји велики труд и рад, константни третмани, одрицање и посвећеност дјетету да би дошли до напретка, казала је Тадић.

Као дефектолог олигофренолог, Светлана Вукашиновић има велико искуство у раду с дјецом. Истиче да се први знаци могу уочити веома рано, у чему помажу и развојни миљокази који показују шта је предвиђено у којем периоду развоја да дјете показује или усваја.

-Они подразумјевају да рецимо дијете не реагује на прави начин на лик мајке, или на лик познате просторије, предуго плаче, нема емпатије приликом загрљаја или је на примјер хиперсензитивно па му смета додир коже… све су то ситнице које мајка током пресвлачења, храњења, купања, може да примјети код дјетета. Нема контакта очима, не реагује на звук, на позив његовог имена. То је све период од друге до четврте године. Сада је ситуација другачија, у савјетовалиштима и ресурсним центрима можете видјети дјецу од двије године, а раније је то било тек око четврте године. Психијатри избјегавају рано дијагностиковање, па се да радна дијагноза као што је развојна дисфазија или дисхармоничан развој јер се дјетету даје простор да усвоји одређене вјештине које су потребне за тај узраст, казала је Вукашиновић.

Она је подсјетила на важност Стратегије инклузивног образовања 2021-2025 за Црну Гору која подразумјева умрежавање три сектора – здравствени, социјални и просвјетни.

-Веома би значајно било да уз педијатра, током прве године живота дјетета када родитељи посјећују развојно савјетовалиште, буде и неко из наше струке ко би могао да процјени ране знаке одступања од развоја. Оно што је проблем и код нас у Херцег Новом и у Црној Гори је да када се постави одређена проблематика и одради детекција, не знате шта даље са њом јер немате доступну струку која ће да даље да ради. У дому здравља имате логопеда и психолога и ту је крај, казала је Вукашиновић.

У Дому здравља ХН постоји одличан логопед и психолог, али су доступни само у једној смјени, што је недовољно, сматра Милица Тадић. Она објашњава да нема адекватне помоћи родитељима у тренутку када сазнају дијагнозу, а када им је потребан савјет гдје и шта даље, већ су принуђени да се сами сналазе, лутају и губе драгоцјено вријеме.

Комплетну причу погледајте у емисији „Новско поподне“ РТХН.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here