Вече у част три велика Андрићева романа поводом 80 година од њиховог приређено синоћ у његовој кући на Топлој, још једна је потврда заједничке посвећености Херцег феста и београдске Задужбине Иве Андрића, промоцији и очувању књижевне баштине нобеловца. Чланови Управног одбора, академици Јован Делић и Горана Раичевић, и управница задужбине Маја Радонић говорили су дјелима “На Дрини ћуприја”, “Травничка хроника” и “Госпођица” насталим у окупираном Београду током Другог свјетског рата.
Роман “На Дрини ћуприја” приповиједа о мосту и граду с обје обале, пошто су мост и касаба постали једно, а наслов је цитат из збирке епских пјесама Косте Хермана, казао је академик Јован Делић.
-Писцу је очито веома стало да већ насловом успостави епски тон, епски дух, па и мелодију епског асиметричног десетерца. Ако се томе дода и број глава у роману – 24, колико их има Хомерова “Илијада”, онда се већ слути да се писац одаљава од првога лица, да успоставља епску дистанцу према времену, јунацима и догађајима, да гради широку епску слику која обухвата вријеме од 1516. до 1914. године. Раритет су романи, посебно двадесетовјековни, са таквим и толиким временским захватом од 400 година односно пет вијекова, колико их премошћава ћуприја.
Наслов је веома сугестиван и рјечит; казује пуно о роману и његовој природи, али и о самом писцу, истакао је Делић.
-Иво Андрић је био веома отворен према традицији наше народне књижевности, што се види из овога романа, али и из понеке Андрићеве пјесме и приповједака. Он није само оживио дух епског десетерца већ и стих бугарштице, а бројне народне стихове и умотворине уплео је у књижевне разговоре са Љубом Јандрићем. Мало је ко тако успјешно уткивао фолклор и елементе народне књижевности у савремени роман, као што је то чинио Иво Андрић… Он је наслове свих својих романа стилизовао или према првом четворосложном или према другом шестосложном чланку епског десетерца, чиме се открива нешто од пишчевог осјећања језика и језичке мелодије, његова дубока наклоност епском десетерцу и усменој традицији уопште, што се осјећа кроз цио роман, а нарочито у његовим првим главама, поручио је Делић.
О првом и најобимнијем Андрићевом роману говорила је академик Горана Раичевић, истакавши да је “Травничка хроника” тек касније привукла пажњу истраживача и књижевних критичара.
-Роман који је на први поглед увек остајао у сенци прослављене ћуприје, посебно крајем 20. и у првим деценијама 21. века, привукао велику пажњу што домаћих што страних истраживача. Пажњу коју треба приписати постојаном али и растућем интересовању за самог писца и његов целокупан опус са једне стране, али и дешавањима на Балкану после распада друге Југославије у којима се ратом захваћен Андрићев завичај поново нашао у интересној сфери многих политичких актера, како са истока тако и са запада, са друге стране. Поред ових ванкњижевних чинилаца, због којих су се Андрићеви историјски романи и приповетке доводили у везу са садашњицом 90-тих година прошлог века, треба поменути и промене које су се паралелно догађале у теорији књижевности. Уместо некадашњих формалистичких и структуралистичких анализа, наступило је време у којем је и теоријски дискурс захватила помама такозваних имаголошких и постколонијалних приступа, захваљујући којима је представа о хуманистичкој платформи књижевности и уметности, замењена потрагом и осудом изненада откривених њених политичких идеолошких огрешења.
Андрић, кога су прије рата љевичарски интелектуалци критиковали да се бјекством у историју скрива од актуелних догађаја, сматрао је да између прошлости и садашњости постоји само једна разлика – временска, подсјетила је Раичевић.
-Имајући то у виду не можемо да не претпоставимо да је кроз призму прошлих времена мудри Андрић посматрао и властити живот у којем се, као и људи који су живели пре 150 година, осетио заробљен у немоћи и неизвесности што их је, и њему самом и онима око њега, донела велика историја. У тренутку када пише своје велике романе у Београду, над писцем, његовим суграђанима и сународницима надвили су се црни облаци пропасти, смрти и уништења. На томе што је смогао снаге да у то и такво време напише своја три романа многи су му замерили, имплицирајући његову наводну неосетљивост и недостатак саосећања и солидарности. Ако бисмо претпоставили да је то чинио тражећи у писању спас и утеху, неку врсту надокнаде за пуни и прави живот који му је одузет, онда ће нас у томе демантовати управо он сам, када у “Травничкој хроници” поводом књижевних аспирација француског конзула Жана де Вила каже да је “заблуда да се у поетском стварању може наћи утеха или награда за зла којима нас живот терети и окружује”… Осим претпоставке да Андрић пише из дубинске несвесне потребе за стварањем, што је одлика свих великих уметника, усудила бих се да кажем да је то писање увек и нека врста завештања будућим нараштајима. Она врста знакова поред пута које је и он сам увек тражио у писаним траговима што су их у историји оставили велики и мудри људи, поручила је Раичевић.
Иако су романи “Травничка хроника” и “На Дрини ћуприја” од самог објављивања били познатији и цјењенији, Андрић је “Госпођицу” сматрао потпуно равноправном са ове две хронике, истакла је управница Задужбине Иве Андрића, Маја Радонић.
-Непосредно по објављивању “Госпођица” није препозната као значајно дело, за разлику од “Травничке хронике” и “На Дрини ћуприја”. Чак су јој поједини критичари одрицали вредност збуњени избором теме, временом у којем се радња романа дешава, називајући је “бледом и разливеном сликом” попут Џаџића, “слабијим Андрићевим делом јер се не бави историјским темама већ савременошћу” попут Полавестре, да би временом дошло до промене рецепције. Новија тумачења препознају у Андрићевом роману “необично сложену романсијерску структуру”, како запажа Радован Вучковић, “авангардно дело које раскида односе друштвене условљености уметничког текста” према Александру Јеркову, а новија тумачења, поред истицане студије једног порока – тврдичлука, препознају дубље слојеве и вишезначност слика главне јунакиње, као и прецизно осмишљену структуру романа, и модернистички приказ историјских околности у којима се радња романа одвија: атентат у Сарајеву, Први свестки рат, међуратни Београд, разарање традицијско-културолошког кода….
Говорећи из другог угла о модерности романа “Госпођица”, Радонић је истакла да је његова главна јунакиња усамљена појава у Андрићевим женским ликовима.
-Да је “Госпођица” истински модеран роман који много боље комуницира са савременим читаоцима 80 година после настанка од Андрићевих тадашњих савременика, показује у првом реду лик главне јунакиње Рајке Радаковић која је, између осталог, и антиципација савремених отуђених индивидуа затворених у виртуелни свет у којем нема простора за другог, осим као објекта од ког се може нешто добити или узети. Писац је избором јунакиње која представља оличење порока тврдичлука, древног мотива који се јавља од постања литературе, како сам наводи, одступио од уобичајне књижевне представе тврдичлука и створио лик Рајке Радаковић, усамљене и самосвојне појаве наше књижевности, али и усамљене појаве међу Андрићевим женским књижевним ликовима.
Књижевно вече, које је наставак сарадње Херцег феста и Задужбине Иве Андрића, музиком су обојили Босиљка Кулишићи Николас Морета.
