На вијест да се у 95. години упокојио наш суграђанин, одличан љекар, храбар и добар човјек, хуманиста, др Ђуро Мусић, сјетила сам се реченице коју је изговарао више пута током наших разговора: Или јеси, или ниси човјек. Др Ђуро Мусић јесте био Човјек, и то у свим временима и невременима.
Причао ми је, занимљиво и живо, да су Мусићи насељавали Херцеговину, Далмацију, Славонију, Kосово а почетком двадесетих година 18. вијека међу првима стигли на Поде. Били су поморци, бродовласници, задужбинари. Цркви су завештали двије куће у херцегновском Старом граду, земљу у Мељинама, „двије бутиге“ на пијаци са магазинима, четири кандила поклонили манастиру Савина…
Завршио је Медицински факултет у Београду. А повод за такву одлуку објашњавао је једноставно:
-Вјеровао сам да тако могу помоћи брату обољелом од туберколозе!
Разговарали смо и када је добио орден Светог Саве којим га је Српска православна црква наградила за пожртвованост и хуманост у прошлом рату у Херцеговини, посебно Невесињу, гдје је као љекар радио од 1993. до 2000. године, и у немогућим условима обавио преко 1700 интервенција, а да није изгубио ни једног пацијента.
– То одликовање не припада само мени, припада свим рањеницима које сам оперисао, свима који су се борили за свој народ, свима који су били у мом хируршком тиму, јер љекар уради своје а онда о људима треба дуго и пажљиво бринути, треба их његовати….Ми сви смо били само Божији синови у ратном времену, Бог им је подарио живот!
А о животима својих пацијената др Мусић је непрестано бринуо, годинама.
Причао ми је о Мостарцу Душку Пејаку, некада борцу Невесињске бригаде који је био тешко рањен са јако повријеђеном кичмом.
– Донесен је у носилима, непокретан у малу невесињску болницу. У ужасним боловима. Санирао сам све што сам могао, дао му последњи морфијум који сам имао и хеликоптером га упутио у Подгорицу. Преживио је али је остао непокретан. У Мостар више није могао…Сада га у Краљеву његује немоћна и већ стара мајка, имају скромне приходе, па позивам све који могу да га обиђу и покушају да помогну….
Овај гест пажње забиљежен је 2021. године, а апел др Ђура одјекнуо је и у Краљеву… Душко Пејак тада је рекао:
–Сваки нови дан је битка коју морам да добијем… тако готово пуних 26 година. А жив сам највише захваљујући др Мусићу, легенди, великом човеку и стручњаку који је направио чудо и спасао ми живот… нису наши борци тек онако причали да доктор Ђуро једини враћа из мртвих…И данас се брине…
Или јеси или ниси Човјек!
Др Мусић бавио се једрењем и учествовао на Јадранској регати у Макарској 1950. године. У страшном невремену потопљено је тада 29 једрилица. Мусић је са колегом из Новог једрилицу Л5 на којој је био морнар конопом вукао до обале. И спасили су се.
– Опет су Бог или срећа били на нашој страни, коментарисао је уз благ осмијех занемарујући сопствени допринос срећном исходу.
Питала сам једном др Ђура шта га у позним годинама чини срећним?
– Породица, дјеца, син који је наставио мојим путем, искрени пријатељи, сви пацијенти којима сам помогао или спасио живот, град који волим, мада бих много тога у Новом другачије урадио, с још више љубави…
Велики, добри, драги Човјек, недостајаће граду, зато сјећање на њега мора остати живо. На нама је да га чувамо и да за то одаберемо начин достојан Господина Ђура Мусића који нас је напустио миран, с оним јединственим, искреним и благим осмијехом, давно нам, с љубављу опростивши све несавршености, али се истрајно борећи за боље и људима и свом граду. Отпутовао је, заслужено, с анђелима!
Витка Вујновић
