Мјесној заједници Мељине није интерес ни намјера да измјести барке из марине комплекса Лазуре, нити на то има право и могућност, казао је за РТХН предсједник МЗ Мељине Драган Андрић.
Власници барки који користе везове у тој марини од 2018. године имају уговоре којима је регулисан вез. Иако је тада МЗ Мељине сакупљала документацију, која и данас постоји, из компаније су, ипак, одлучили да договор директно постигну са власницима.
Наиме, након недавне Андрићеве изјаве да би из марине луксузног комплекса Лазуре требало измјестити одређена пловила, он је појаснио на које је конкретно мислио те додао да је Уговором између корисника и власника регулисано 17 везова, мада су из МЗ тражили већи број за барке.
– Наша намјера и жеља је била да се у том акваторијуму не везују коче, значи велики рибарски бродови. Да се не би неко поново љутио, нећу рећи у каквом су стању, то грађани сами могу да процјене. Али, ти бродови нама требају, ти људи нам требају, они снабдијевају Херцег Нови и хотеле и грађане рибом. На жалост они имају те проблеме – истиче он.
Андрић је казао да је и Мјесној заједници у интересу да изнађе рјешење, како би власницима коча и великих рибарица пословање било олакшано.
– Да ти људи буду слободни, да имају прилаз бродовима, хладњаче, мјесто за разврставање робе, продајна и мјеста одакле ће транспортовати ту робу. Значи, да им се омогући адекватан простор да могу да раде, али не мислимо да је то простор у оквиру акваторијума Лазуре, јер то је простор хотела са пет звјездица – казао је он.
За оне који не користе везове у марини, у МЗ Мељине настоје да нађу рјешење. Фирма Зонинг, прича Андрић, припремила је програм привремених објеката који у овом дијелу залива предвиђа постављање понтона.
– То је један програм гдје се планира један понтон гдје могу да се вежу сви они који су остали без везова, не само они, него и НВО Једриличари, НВО Рибари из Мељина. Они би имали првенство, али ту би било мјеста и за људе који нису ушли у тај састав – објашњава Андрић.
Ово рјешење је само један од начина да се обезбједи одређени број везова. Андрић се нада да би понтон могао бити финансиран из донација. Власници би свакако морали да плаћају вез, али би новац ишао у касу МЗ и био коришћен за даљи развој инфраструктуре у најмањој мјесној заједници у новској општини, али са највећом туристичком понудом.
