Отварање 40. Међународног фестивала „Дани музике“ остаће упамћено по концерту прослављеног виолинисте Стефана Миленковића и оркестра „Camerata“ из Новог Сада, које је бројна публика испратила овацијама након извођења капиталног дјела њемачког композитора Карла Орфа „Carmina Burana“, и још неколико популарних дјела у камерној верзији за виолину и гудачки оркестар.
Српски умјетник вијека, виртуоз на виолини, маестро који је музиком покорио свијет, у Херцег Новом је наступао као петогодишњак на једном музичком такмичењу, а као деветогодишњак још је био чудо од дјетета и концертирао у Конгресној Сали Хотела “Плажа”. Сумирајући утиске након концерта, Миленковић признаје да је очекивао да ће овај наступ бити посебан.
-Не могу да кажем да нисам имао никаква очекивања. У сваки концерт улазим отвореног срца, отворене главе и прихватам шта год се деси, али негде ипак у себи сам заиста знао да ће да буде векличанствено. Пре свега је ту публика фантастична, публика која воли музику, познаје музику и цени оно што ми радимо. Са моје стране то није само још један концерт, јер ипак је прво такмичење на коме сам победио и добио 100 поена било овде у Херцег Новом, присјетио се Миленковић и додао да је у наш град долазио са породицом на љетовање, и да га вежу многе успомене.
,,Camerata“ је професионални камерни оркестар настао у оквиру Академије уметности у Новом Саду 1988. године, а чине га најбољи млади музичари академије – професори, асистенти, доценти и најталентованији студенти. Иако је један од најпопуларнијих пројеката класичне музике у региону у последње три сезоне – „Carmina Burana“ прикладније за извођење у затвореном простору, јединствени амбијент и атмосфера на Канли кули су само допринијели магији музике.
-Амбијент је магичан, ово је идеално; то је природна кулиса и просто је савршено. Без обзира што ми свирамо на акустичним инструментима, значи затворени простор је уствари бољи за нас и нисмо навикли да између нашег звука и публике имамо озвучење, али овде је то урађено одлично и једноставно је комплементирало оно што смо ми радили на сцени; употпунило је и повезало нас са публиком, тако да је цео амбијент и ова природна кулиса иза нас савршена за концерте, поручио је Миленковић.
Репертоар концерта је веома занимљив, од чувене кантате “Carmina Burana”, преко дјела Џорџа Гершвина и Астора Пјацоле, уз „Пашона коло“ до „Боемске рапсодије“ рок групе “Queen” и филмске музике Џона Вилијамса из ремек дјела “Шиндлерова листа”.
-Замисао је била да буде еклектичан програм, чак донекле и едукативан, да се чују дела која се мање изводе или која се сигурно не изводе у овој формацији, дела која су атрактивна и да ту буде супстанце јер, без обзира да ли је нешто атрактивно, то ипак мора имати једну дубину, па и тешкоћу, неку захтевност уметничку и техничку, тако да сам настојао да управо тако и буде балансирано од почетка до краја. Наравно, кулминација је „Carmina Burana“ која је огромно дело, величанствено дело, која је мало сажета за нас, неке ставове смо избацили, али је задржана та главна форма и нико се до сада није жалио. Чак и они који су дошли мало цинични, јер су навикли на ону оригиналну „Carminu Buranu“, отишли су са концерта задовољни, тако да сам сад убеђен да је то права ствар. Уствари је веома забавна за свирање јер има једну духовност, иначе има духа – духовита је и моћна је, моћно је дело.
Миленковић истиче важност очувања класичне музике и одговорност умјетника у тој мисији, што га додатно инспирише.
-Лепота класике није само извести нешто на сцени, уживати у томе и бити са публиком, него и то што се бавим нечим традиционалним, нечим лепим данас кад се толико брзо свет мења. Многе професије замењује компјутер и вештачка интелигенција, а ово што ми овако радимо не може да се другачије добије нити да, него управо овако. Просто сматрам да заиста носимо ту бакљу и традицију уметности, нечега лепог што повезује људе, и то је и одговорност, али то ме увек води, то ме увек инспирише и мотивише.
Након готово три деценије успјешне каријере у иностранству, вратио се у своју земљу да би био са породицом и пријатељима, али и посветио домаћим талентима.
-Једноставно, у овом периоду живота то је био најприроднији следећи корак. Хтео сам да будем ближе фамилији, желео сам да се заиста максимално посветим нашим студентима јер сам две и по деценије дао иностраним студентима и иностранству уопште. Скоро три, јер 29 година сам био у иностранству, тако да ми је ово чак и већи изазов уствари. Клинци су заиста дивни и талентовани, моји родитељи су ту, пријатељи су ту и наш живот је сад овде заиста одличан.
Младих талената на Балкану апсолутно има. Балкан је једно магично место. Тачно има тај неки укус истока и запада, тачно је на граници, то се види у менталитету, то се чује у музици, у самом мелосу, темпераменту, и битно је само ту ставити једну структуру, јер темперамент, таленат, неки нагон без дисциплине, структуре и рада уствари не значи много у професионалном свету, уствари могу да кажем да не значи ништа. Међутим, кад се једном та структура постави – да се на тај таленат дода заиста и рад онда се постижу огромни резултати, тако да итекако имамо тај потенцијал.
Овакви фестивали су значајни за промоцију класичне музике и привлачење младих, а довољно је да макар имају позитиван однос према класици, сматра Миленковић.
-Ја мислим да су значајни. Ја верујем у то, јер сам заиста често, могу да кажем скоро сваки пут, на оваквом типу концерта срео некога ко је био инспирисан, неког клинца ко је можда почео да размишља о томе да ли би био музичар и да ли би можда свирао виолину. Али, на крају крајева не мора чак ни то; довољно је да је ово сада у њиховим животима, да ово постоји, да су дошли, да им се допало… Нека им се нешто допало, не мора све, али да носе то као позитивно искуство и то значи већ пуно кроз цео живот, јер ће имати и то као опцију, знаће да постоји и то у животу, и то од музике, па не морају бити професионални музичари, не морају чак ни генерално слушати само класику, али ће то увек гледати позитивно, и то већ значи пуно.
Иако је већ постигао заиста много у каријери, увијек може даље, сматра Миленковић, истичући да каријера није дестинација, него процес у коме ужива.
