Свјетски, а новски: Алекса Којчиновић – докторанд на одсјеку за катализу и хемијско инжењерство на Хемијском институту у Љубљани

Фото: докторанд Алекса Којчиновић, Хемијски институт Љубљана

Колико је храбрости потребно да се са само 16 година отиснеш у свијет тражећи да имаш квалитетно и образовање и спортски развој? Колико је јасан циљ који поставиш пред собом па успијеш да доскочиш сваком изазову, миљама далеко од куће и породице? Кошаркашки дрес, у којем је тако много постигао, замијенио је бијелим мантилом који обуче сваки пут када уђе у лабораторију, постао научник и докторанд, а сачувао дио лирске душе па каже како му „недостаје јужина у Новом кад се море наљути, па пребацују таласи преко сека на шеталиште, па киша пљушти, а не знаш ни са које стране пада“ – Новљанин Алекса Којчиновић.

Искуства и знања стицао је широм свијета, прво седам година у САД, потом у Европи, нанинзао импозантну биографију која намеће сваку ријеч хвале и поноса, а као поуку истакао да је увијек најважније вјеровати у себе и стварно жељети да се постављени циљ оствари.

– Онда без обзира какве недаће вам препријече пут, из тога ћемо изаћи јачи и наставити даље према остваривању тога циља. Пораз је стваран само онда када га ми прихватимо, другачије је само идућа рунда, идући покушај на неки другачији начин.

На почетку разговора за РТХН, Алекса открива да су га одувијек занимале природне науке и зато им је тежио.

– Уз то и чињеница што ми је дјед био професор на Природно-математичког факултету у Београду ме је додатно мотивисала да идем његовим стопама. Али и знатижеља како процеси у природи функционишу и побољшавање начина живота ме је довела до хемије као основе свих других наука, занимања и професија.

Фото: докторанд Алекса Којчиновић, Хемијски институт Љубљана

Присјећа се да је у САД отишао као ђак на размјени јер је то био најједноставнији начин да види и искуси шта је то што се нуди у иностранству, да ли је то за њега и да ли је он за то.

– Прве године сам живио у америчкој породици, наших корјена, који су ме веома срдачно угостили и помогли ми да се снађем и аклиматизујем. Њихова помоћ, огромна подршка моје породице и напоран рад, како у школи тако и на тренинзима су ми помагали да не размишљам пуно о свим одрицањима и начину живота које моји пријатељи и друга дјеца мојих година проживљавају, него да се фокусирам на своје циљеве. Током те прве године сам успио да се докажем као квалитетан кошаркаш уз одличне резултате, међу којима највриједнији истицања је освајање првенства Индијане у Индијанаполису пред 12 000 људи, баш у оној дворани гдје је 2002. године репрезентација Југославије побједила САД и послије постала првак свијета.

Успио је да добије стипендију за четврти разред приватне школе La Lumiere, у Индијани која је на веома високом гласу у Америци, како академски, тако и у свијету спорта.

– Ту школу похађали су многи од данашњих НБА играча, а и један од девет судија врховног суда САД-а. Послије завршетка средње школе, добио сам стипендију да похађам Saint Joseph’s College и играм кошарку за њихов тим. Већ на првој години студија хемије и биологије су ми и тренер и други спортски радници са универзитета савјетовали да промјеним смјер јер ће ми то бити превише напорно уз 5, 6 сати тренинга дневно и свим путовањима и изостанцима са факултета. Али моја упорност и дисциплина и преданост професора и осталих асистената да спортистима изађу у сусрет додатним вјежбама се на крају исплатила, тако да сам 2015. године завршио основне студије хемије и биологије са високим просјеком и Magna Cum Laude похвалом.

Прича да је током те четири године студија прошао кроз неколико непријатних ситуација, међу којима је било и повреда и промјена руководства тима, што му је дало до знања колико је професионални спорт једна несигурна професија, па је одлучио да се даље посвети науци.

– По завршетку студија сам се преселио у Калифорнију и запослио у фирми која производи органско ђубриво, првобитно на контроли квалитета, а затим сам напредовао до ко-вође одсјека за истраживање и развој. Послије те, седме године живота у Америци, сам успио да увидим шта је то што Америка нуди и какав је то начин живота, те кроз много анализе дошао до закључка да сам остварио све по шта сам дошао и да је вријеме да се вратим за Европу.

Фото: докторанд Алекса Којчиновић, Хемијски институт Љубљана

У Европи започиње магистарске студије Erasmus-Mundus Joint Master програма и бива стипендиста Европске Комисије за студијски програм Advanced Spectroscopu in Chemistry (Напредне спектроскопије у хемији).

– Програм функционише као конзорциј пет европских универзитета – Lille, Leipzig, Helsinki, Bologna и Krakow. Двије године сам провео по Европи скупљајући знање и вјештине од разних реномираних европских научника и на крају упознао мог данашњег ментора. Данас сам научник и докторанд на Хемијском Институту у Љубљани, на одсјеку за катализу и хемијско инжењерство, гдје имам велико задовољство имати одличне менторе као што су др Блаж Ликозар и др Миха Грилц. Овдје поред тога што радим на својој докторској теми имам прилику да радим и на доста индустријских пројеката од глобалног значаја, те стичем врхунска искуства, стварам одлична познанства и постижем значајне резултате у свијету науке.

Како каже, у Америци се живи да би се радило, а не ради се да би се живјело. Људи се веома ријетко друже, штавише и саме породице имају толико обавеза и хобија, да се сами чланови слабо виђају и проводе вријеме заједно.

– Све се врти око новца, све је веома удаљено, а и људи су прилично хладни за наш менталитет. Све то заједно ми је помогло да се одлучим вратити назад. Лил је био организатор програма тако да смо тамо сви почели, и у зависности од смјера који нас је занимао смо се онда пребацивали на друге универзитете. Нашао сам групу у Лајпцигу која се бави каталитичким претварањем биомасе у горива и хемикалије, и одлучио сам тамо да проведем другу годину. Поред тога, на разне курсеве између семестара сам ишао у Болоњу и Краков. На крају студија, 2018. године сам одбранио тезу на Универзитету у Лајпцигу са темом “Carbon-based Mono- and bimetallic catalysts for Aqueous-phase hydrogenation of glycolic acid”, или карбонски моно- и биметални катализатори за водену хидрогенизацију гликоличне киселине.

Када наука уђе под кожу, мами да наставиш даље. Зато је кренуо ка врхунцу обрaзовног нивоа и уписао докторске студије а за докторскy тезу одабрао „Kaрбоксилацијy лигнинових моделних компонената“.

– То је повезивање двије гране такозване зелене хемије, гдје се у једну руку проналази примјена угљен диоксида, штетног плина за животу средину, и биомасе, специфично лигнина из биомасе, као обновљивог извора енергије. Тиме се користи биомаса као обновљиви извор енергије и хемикалија, умјесто лимитиране и шкодљиве нафте и даје додатни подстицај за кориштење угљен диоксида који је штетан а доступан у изобиљу у атмосфери, да би се добиле друге хемикалије које су веома битне у хемијској и фармацеутској индустрији. Такав истраживачки рад, иако веома комплексан и недокучив ме је заинтригирао управо јер је повезница зелене хемије, обновљивих извора енергије, очувања природе са индустријом и модерним начином живота. Мојим радом, и не само мојом докторском тезом, него уопште на одсјеку гдје радим, тежимо да омогућимо индустрији да настави да израђује производе које модерни стил живота и конзумеризам нуде, али на начин који не штети природи и окружењу.

Фото: докторанд Алекса Којчиновић, Хемијски институт Љубљана

У лабораторији свакодневно ради на истраживању и експериментима, али и пише научне чланке, рецензије, помаже младим студентима… Дан завршава планом за наредни, а већ на путу до посла слажу се коцкице како све планирано и постићи.

– Као што је мој школски друг Стефан Становчић рекао у једном од ваших претходних интервјуа, радни дан почиње претходним даном, кад се направи план рада за наредни и у њега се улази са анксиозношћу и нестрпљењем док не дођемо до посла да видимо резултате који су се анализирали претходне ноћи. Већ на путу до посла размишљам како најоптималније одрадити све задатке за тај дан. Треба више различитих реактора покренути, разних хемикалија и посуђа из различитих лабораторија са института скупити, организовати себе и студенте, и све то радити у хармонији са осталим колегама које такође све то раде. Кад дођем на институт одмах крећу реакције. То значи чим прије здружити све реактанте у реактор, затворити га и достићи жељене услове, под којим реакција траје одређено вријеме. Када се реактор затвори и хемијске реакције крену својим током, тада, уз учестало провјеравање реактора, почну и друге свакодневне обавезе. То подразумјева писање научних чланака, што је један од главних задатака научника а и крајњи циљ, и самим тим велики дио времена оде на то. Уз писање чланака и обрађивање података које бих прикупио из рекација од претходних дана, такође доста времена проведем и читајући друге научне чланке, како бих лакше и боље повезао свој рад са оним што је тренутно знано на ту тему. Неријетко и сам учествујем при присању пријава за разне пројекте, радим рецензије туђих чланака, презентујем резултате и идеје партнерима, колегама, ментору и дискутујемо како напријед. При крају дана се реакције заврше, узорци из реактора се ставе на анализу, очисти се реактор и лабораторијско посуђе, и направи се план за следећи дан.

Национални хемијски институт је независна институција па студенти са разних универзитета и смјерова долазе код њих на праксе.

– Студенти основних и мастер студија хемије, хемијског инжењерства, фармације, више школе за материјале и разни други долазе на праксу код нас. Иако понекад то зна да буде напорно, јер поред свог свакодневног посла и обавеза мораш да узмеш вријеме и енергију да некога научиш, испратиш и увјериш се у његово знање да можеш да му препустиш да самостално обавља неке од комплексних а и опасних задатака, то се послије награди или тиме што ти онда тај студент помогне на неком од твојих задатака, или само тиме кад чујеш онај “а-хаа” моменат кад нешто ново научи. Сви смо ми били у ситуацијама кад смо били тек почетници, незрели, несигурни, неискусни. Преношење знања другима је један филантропски чин гдје ми уствари улажемо у нечију будућност и добробит будућих нараштаја.

Фото: докторанд Алекса Којчиновић, Хемијски институт Љубљана

Неспорно је да се, било гдје у свијету, науци не придаје довољно пажње.

– Свакако се не придаје довољно пажње у Херцег Новом, нити у Црној Гори, па ни у Словенији. Кад се пореде развијене земље Европе и свијета са Балканом, разлика је огромна, али свеједно то није довољно. Модерним начином живота и напретком технологије смо изгубили додир са природом и нисмо ни свијесни колико штете јој чинимо. Наука и научници су тренутно једини који говоре да није добро изградити луксузно насеље на одређеној локацији, да отпадом мора оптималније да се руководи, и да нам је вода од непроцјенљиве вриједности. Некада је један сељак домаћин био знатно паметнији од нас данас и тачно знао шта је битно и који ресурс како искористити. Данас нажалост нигдје у свијету ни сељаку а ни науци се не придаје довољно пажње уколико они не доносе много новца.

У Херцег Новом се сваке година организује научна YUCOMAT конференција на којој, како каже, радо учествује и труди се да поведе колеге са собом. Ријеч је о конференцији за коју сматра да због значаја заслужује пажњу на националном нивоу и укључивање ученика.

– Не само да тиме добијем прилику да дођем кући, презентујем свој рад колегама, него и да се упознајем са домаћим научницима. Како сам млад отишао од куће и едуковао се у иностранству, нити ја познајем домаће научнике и професоре нити они мене, тако да нам је свима од користи. Увјек радо долазим и покушавам да друге колеге поведем са собом да не само презентују свој рад, науче нешто од других и стекну контакте, него и да уживају у љепотама Херцег Новог и Црне Горе. Мислим да нити Херцег Нови нити Црна Гора нису свијесни величине и потенцијала које ова конференција доноси.

Скоро сваке године у нашем граду борави неки од добитника или кандидата Нобелове награде из области хемије и материјала. То је нешто што би морало да се подигне да ниво од националног значаја. Ви (РТХН) радите одличан посао тиме што обавјештавате о догађају, али би се требало потрудити то мало подигнути на виши ниво и укључити и основне и средње школе, професоре и ђаке да барем виде ако не и они да учествују на неки начин. Презентовати највеће научнике јавности да и нестручна јавност буде упозната са величином и намјеном тог скупа. Мислим да би тиме сигурно допринијели да се друштву врати здрав систем вриједности, па можда и нечије дијете пожели да једног дана буде научник, нобеловац, а не само позната ријалити звијезда.

Стручни научни изрази најчешће су непознати и страни широј јавности, али како Алкеса сматра, њима јесте мјесто на научним конференцијама, док би широким народним масама требало говорити на начин да је свима разумљиво.

– Уколико бих ја сада говорио о свом раду стручним језиком давно бих вас изгубио као саговорника. Јесте, можда би неко помислио како сам “паметнији” зато што знам неке ријечи и појмове којим ви не баратате, али то није поента науке. Научници су плаћени, углавном, од државног новца, националних пројеката, који су за добро свих нас. Тако да би морали, барем у неким приликама, бити обавезани представљати свој рад и широким народним масама, језиком који је свима размљив. А моја порука, посебно млађима, јесте да не буду у страху да постављају питања, да не постоје глупа питања, сигурно се у учионици налази још неко кога занима исто то питање, или коме исто није јасно иста та ствар, или барем да није баш најсигурнији у вези са тим питањем. Такође, за оне мало старије, немојте бити у страху контактирати некога ко вам је или идол или посједује неке вјештине, знања, искуства које ви желите. Најгора ствар шта може да се деси је да вам не одговори. Уколико не питате, онда вам сигурно неће одговорити. Самим тим, ако некога занима хемија, или кошарка, или студирање у иностранству, слободно нека ме контактира, радо ћу помоћи и подјелити своја искуства.

Фото: докторанд Алекса Којчиновић, Хемијски институт Љубљана

Премда свако вријеме и животни период носи своје изазове, који у том тренутку изгледају највећи, најтежи, непремостиви, он издваја два са којима се борио.

– Онај изазов који ме је првобитно заболио и нанио идеју да идем даље из Херцег Новог јесте био мањак комуникације између образовних система и спортских друштава. То није само проблем Херцег Новог, него цијеле државе и региона. Ја сам тада имао жељу и потребу да се на висиоком нивоу бавим кошарком и уједно да стичем квалитетно школовање, и то је и дан данас проблем доста омладине. Други велики изазов који и тада а и дан данас проживљавам јесте бити доживотни странац, номад. Велико је одрицање цијелог живота бити у покрету по страним земљама, скупљајући знања, искуства, контакте и бити далеко од своје породице, пријатеља, куће, менталитета.

А они, као и родни Херцег Нови, недостају премда са породицом успјева чешће да се чује и види од када је у Словенији.

– Поред њих, некако ми највише недостају они тмурни јесењи дани у Херцег Новом, кад је јужина. Па како волим да кажем, море се наљути, па пребацују таласи преко сека на шеталиште, па киша пљушти, а не знаш ни са које стране пада. А ја журим са Савине из школе до Топле да се пресвучем па некако до Института Симо Милошевић на индивидуални тренинг, ал ваљало би мало то и одужит да прозборим коју са друштвом, које не иде на кошарку довече. То су ти дани из средње школе који су ми остали у сјећању и којих се радо сјетим.

Нажалост, рекао бих да тренутно немам слободног времена. Посао, неколико пројеката, докторат, то је баш пуно рада и енергије. Али кад се укаже прилика волим да се почастим неким излетом до обале, шетњом у планине, посјетом винским подрумима, кувањем или читањем, испричао је за РТХН докторант на Хемијском институту у Љубљани, Новљанин Алекса Којчиновић.

Млади, вриједни, учени људи увијек чине да смо сви заједно, као град и заједница, поносни на њих и на њихове успјехе. Алекса, хвала и срећно у освајању нових знања!

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here