Научни скуп „Десанка Максимовић – завјештање срца између земље, неба и мора“ у Кући Ива Андрића отворила је предсједница херцегновског огранка СПКД Просвјета Оливера Доклестић.
Прво предавање одржао је др Бошко Сувајџић који је говорио о родољубивој поезији Десанке Максимовић. Он је истакао да је најфреквентнија ријеч у поезији Десанке Максимовић „завичај“, али коју она не везује само за Бранковину јер каже „земља јесмо, остало су све привиди“. Сувајџић је говорио о пјесмама „О пореклу“ и „Грачаница“ за коју је истакао да је антологијска по архаичном језику али и структури. Закључио је да је поезикја Десанке Максимовић, упркос родљубивом тону, универзална и тиче се цијеле цивилизације.
О „лиском гласу“ Десанке Максимовић говорио је др Ђорђе Деспић. Нагласио је да постоје бар два начина којим је обликована поезија елегичног свијета пјесникиње. Један долази из природе, а други из самог жанра, разноликости тема, усхићености животом и загонетном смрћу. Њене пјесме, осим дескриптивног тона, стижу до рефлексивних дубина и метафизичких сојева што је посебно уочљиво у пјесми „Смрт пчела“, али и њихових душа и „Сељакова смрт“ у којој елегичан тон није везан за сам чин смрти већ за атмосферу на дан сахране.
„Културно памћење као патриотизам“ била је тема о којој је говорио др Јован Делић истичући да је поезија велика ризница памћења и сјећања, уосталом као и језик. Цијела поезија Десанке Максимовић је програмски таква, нагласио је Делић и додао „јер пјесникиња жели да памти и да се сјећа“. Њено „стиховано памћење“ креће се од „Перунових потомака“ и народне књижевности до „Крваве бајке“ у којој је све бајковито једино је смрт страшна и неприродна тим прије што су жртве дјеца.
Др Александар Милановић за тему је одабрао „Одраз језичке прошлости у поезији Десанке Максимовић“ и покушао да нађе одговор на питање због чега, упркос изузетној популарности и заступљености, нема више књижевних синтеза о њеној поезији. Ослоњеност на традицију, једноставност, сентименталност, болећивост, статичност неке су од оцјена које су можда демотивисале ауторе да снажније истражују и дубље анализирају стваралаштво Десанке Максимовић. Милановић је посебну пажњу, с друге стране, обратио на период њеног стварања од 1920. до 1935., вријеме када се „слаже њено језичко ткиво“. Оцјенио је да је њен ред ријечи један од најхрабријих у поезији тог времена.
Научни скуп је настављен послије краће паузе, а предвиђено је да заврши промоцијом часописа за књижевност и умјетност „Нова зора“.
Организатор програма је СПКД Просвјета Херцег Нови и Задужбина Десанке Максимовић из Београда.
