Пред Дан жена, у рубрици „Срце бира Херцег Нови“, разговарамо са познатим романтичним, популарним, срдачним сплитским вагабундом – Гораном Караном.
Он прича о данима које је провео у самоизолацији, хуманитарном пројекту који је урадио са музичарима са Новог Зеланда за дјевојчицу која је страдала у земљотресу у Загребу прошле године, истиче како је тридесет година вегетаријанац и како му је то облик захвалности коју има према Богу за све што је постигао, открива како изгледа његов дан на мору, по чему су Далматинци слични Новљанима, какве утиске носи из нашег града, зашто се са нашом публиком осјећа „срце на срце“, те због чега је Нови дивна Божја земља.
Горан Каран рођен је у Београду 2.4.1964. године. Да је тамо рођен, десило се, како каже, сасвим случајно, јер су му родитељи тада били на пропутовању по бившој СФРЈ и тамо се нашли у тренутку када је дошао на свијет. Дјетињство је провео у Сплиту, граду који, како истиче, обожава као што обожава и заиграти пицигин на сплитској плажи Бачвице, али и у Херцег Новом. Објашњава и због чега његово срце бира Херцег Нови…
Пише: Викторија Самарџић
Са пандемијом ковид-19 усвојили сте нов начин и ритам живота, а чак два пута сте били у самоизолацији. Колико вас је све то променило и како се чувате и сналазите у измењеним околностима?
Два пријатеља с којима сам био у контакту покупили су тај несретни ковид-19, па су ми рекли. Онда сам једанпут сам био дома 10 дана, а други пут сам био недалеко од Сплита у изолацији. За вријеме тих тренутака, кад ниси у контакту с људима уживо, ту су паметни телефони, а мој је јоши осјећајан, то јеједан диван телефон. Чујеш се са људима који су ти драги, који требају знати шта ти се догађа у животу. Ту је и гитара,па имаш та два основна средства, која су ти остала за вријеме епидемије.Имаш и прозор и огледало да гледаш кроз прозор или да видиш шта је с тобом. Пишем пјесме и тако увијек имам посла и могу се неком обратити на све стране својим „писмима“, тј. порукама у боци. А што се тиче концертне дјелатности, она је заустављена. То је прилика да мало средиш своје ормаре, и пословне, и емоционалне, и умјетничке. Користим ово вријеме да се поново спријатељим сам са собом и могу рећи да ми то иде добро.
За вријеме епидемије урадили сте један диван гест. Снимили сте пјесму „Има једно свјетло“ посвећену дјевочици која је погинула у земљотресу у Загребу. Заједно са THE SHADES са Новог Зеланда сте уприличили спот. Како сте дошли на ову идеју?
Има једно свјетло је пјесма која је настала неколико година прије ове ситуације. Негдје почетком ове пандемије стајали смо дома и телевизија је доносила вијести да је био земљотрес у Загребу. Кад сам схватио да је један млади живот заустављен у том тренутку, сједио сам на каучу с гитаром и почео сам свирати ту своју написану пјесму.Изашао сам на терасу, упалио сам свијећу,отпјевао ту пјесму и подијелио је на једној друштвеној мрежи.
Дуги низ година сте вегетаријанац. Колико вам овакав начин исхране помаже и одржава имунитет здравим, посебно сада?
Вегетаријанац сам 30-ак година и могу рећи да сам изградио здрав однос према храни. Бавим се глазбом, а то је умјетност, занат или посао, како хоћеш, и велики је изазов рећи не људима у вријеме кад су опуштени и добре воље. Мени треба самодисциплина и зато сам се давно одлучио да и алкохол и све то скупа макнем из живота да бих се сам себи макао с пута. Мени то јако, јако прија. Не знам колико је уопште релевантно говорити о овој болести,јер мислим да свако треба наћи свој начин да се избори с тим. Битно је задржати додир са стварношћу, јер све ово што се мени дивно догађа и те пјесме, све се то могло и не догодити. Облик мог исказивања захвалности људима који долазе на моје наступе је да имају право видјети мене у најбољем издању. Неки пут си овако или онако расположен, зато се макни сам себи с пута. За мене је тај начин вегетаријанство. Ви, драги људи, чините како год вам је воља. Моје су само препоруке, а свако треба бити задовољан својим начином живота.
Како гледате на цјелокупну ситуацију са коронавирусом?
Отприлике сваких 100 година се појављују велике пандемије и таман кад оде задња особа која се сјећа тога,дође нови изазов за људску врсту. Овај вирус је затекао неспремним цијели свијет, иако се десио страховит технолошки напредак који је довео до тога да смо ипак остали затечени и појавом, и како се носити с тим, и шта је то у ствари. Сада можемо комуницирати на милионе начина на друштвеним мрежама.Разне су ту теорије. Неко се избори лако, неко сноси консеквенце. Оно што је тренутачно врло интересантно питање је колико смо у стањуми као врста и свако појединачно носити се с тиме да некоме другоме можемо нанијети штету. Није питање особне храбрости, већ је питање како да се освијестимо за одговоран живот и рад једни са другима, јер треба живјети с тим сазнањима и посљедицама. Зато се морамо мало окренути пут унутра. Свака сила траје колико траје. Имамо прилику да из овога изађемо бољи. Не можемо мијењати ништа на другима већ само на себи.
Која је предност живота на мору и шта оно за вас представља и како изгледа један ваш дан на мору?
На мору је лијепо. Далмација је прекрасна . Сплит је истовремено и град, и мало мјесто, и велико мјесто;све што тражиш – нађеш. Далмација, као и Црногорско приморје су дио Медитерана, то је једно од бољих станишта људске врсте на планети. То је заправо пресјек рајске планете. Оно што је још јако лијепо, имамо сва четири годишња доба. Мени то значи пуно. Треба ми та пирода која се живо креће овим крајевима. Кад пуше бура, пуше – то знаш, кад киша пада, пада. Нема оних стања која знају бити у средњој Европи, почевши од иза брда надаље, све тамо сјеверно до Хамбурга. Она еуросива кад те притисне, па не знаш да ли је 10 сати ујутро или три поподне. То код нас, који долазимо с мора, мало изазива успорење цијелог организма и ума. Овдје се живи мало изложеније и на улици и једни с другима. То у мени буди радост, та плажа Бачвице гдје се игра пицигин као и у Херцег Новом. То је радосно стање у којем се оно дијете у теби изигра на најбољи могући начин док трчиш „с мало плућа, а пуно трбуха“. Не стигнеш ни кукати, ни пити кафу ни мислити на цигаре. То је само игра и само радост. Лијепо мјесто, прелијепа обала и људи добре воље, то је једна од најбољих могућих комбинација.
Омиљени зимски морски ритуал за вас…?
Пицигин, наравно.
По чему се разликује новски пицигин од сплитског?
Нема разлике.
Колико су Далматинци слични са нама?
Херцег Нови, како сам рекао, дио јеМедитерана и тај камен је исте боје, то море се мрешка као и у Сплиту, валови кад је југо, исти су. То је веза једне кољевке која се зове Средоземље и зато ми је велика лакоћа кад долазим тамо, јер нема великих разлика. Сваку разлику гледам и учим са лакоћом. Од првог тренутка, првога наступа тамо имао сам осјећај да имам с публиком срце на срце. На морусвака мелодична пјесма има запјев који ти природа тамо и даје и нуди. Стварно се радујем сваког пута када имам прилику доћи код вас и надам се да ћемо се виђати докле год драги Бог да и докле год би ме људи хтјели слушат тамо.
Наступали сте у оквиру 51. Празника мимозе ове године. Какве утиске носите из Херцег Новог и шта је оно што вас повезује са нашом публиком?
Управо тај осјећај „срце на срце“.
Због чега ваше срце бира Херцег Нови?
Како је на Медитерану, тако је и у Херцег Новом. Исте боје мириса и укуса са оним лијепим, слатким и малим различитостима у односу на Далмацију. То јесве једна дивна Божја земља у коју због тога радо долазим и због сличности као и због различитости.
