„Дијете је увијек дијете, и сада и прије 100 година! Родитељи се мијењају, више допуштају, али дјеца остају иста!“, цитат је који бирамо из разговора са Миром Фемић, васпитачицом у пензији, добитницом Просвјетиног признања за животно дјело у васпитавању и образовању младих Новљанки и Новљана.
Скоро четири деценије предано је радила са дјецом, а за то је, како каже, најважније вољети их. Признање које стиже на њену адресу ју је пријатно изненадило и обрадовало.
-У пензији сам од 2002. године и прија ми што је стигло признање. Да је дошло, на примјер, док сам радила, тада би рекли да бих имала више елана да радим, али током цијелог радног вијека, највећи елан који сам имала управо тада сам искоришћавала. Пуно сам се обрадовала признању, да се и мене неко сјетио након толико година.
Истиче да јој никада није било тешко да обавља свој посао јер дјецу обожава.
-И када сам била мала, са само пет, шест година, за собом сам „вукла“ млађу дјецу. Није тешко ако их волиш, а и дјеца тада воле тебе и никада није било проблема. Има и оних који их баш и не воле па нису ни тај позив вољели, тада је тешко обављати овај посао. Дјецу треба упознати, посветити им се и тако радити са њима, јер не реагују сва дјеца исто ни на похвале ни на покуде. Ако га похвалиш, оно ће бити још боље, а ако га покудиш, онда се оно још више изгуби у свом понашању.
Једно вријеме Мира је радила као учитељица у сеоској школи код Градишке, а потом завршава Академију за предшколско васпитање у Бања Луци, сели у Сарајево гдје наставља да ради али у вртићу.
– Сваки човјек има предиспозиције за нешто, ја сам само ово вољела и ништа друго. Истина, на крају осмогодишње школе професор енглеског и њемачког језика ми је рекао да ће ми испословати стипендију да идем у драмску, јер сам и тада рецитовала, пјевала, свирала, али када сам тати то предложила одговор је био – ни случајно. Онда сам отишла у учитељску школу.
Када је 1976. године стигла са породицом у Херцег Нови, радила је у вртићу на Топлој који је био у оснивању, а током љета дјеца су била у вртићу у кући Иве Андрића.
-Тада се радило у двије смјене, биле су млађа, средња, старија и предшколска група, али је сада предшколска прешла у први разред, премда никада нисам била за то јер су то мала дјеца са шест година. Почињали смо у 6:00 сати, увијек сам радила вјежбе обликовања са дјецом, онда иду на доручак, а потом имамо занимања, игре са дидактичким материјалом, приче, пјесме, ручак, спавање.. Дјеца су слушала, имали су мање дидактичког материјала, скупљала сам различиту амбалажу и од тога смо свашта правили, играли се…. могло је то тако. Током љета били смо у кући Иве Андрића. Било је лијепо двориште, а вртић је био на спрату.
Како истиче, једина разлика у раду у вртићу и школи је што млађе не смијете остављати ни трен.
-Са дјецом из вртића морате стално бити на опрезу, не смијете их остављати ниједног тренутка, а школска дјеца иду на одмор, мали или велики. До пензије сам дјецу пребројавала, смијале су ми се неке колегинице, али ја сам увијек стријепила и вољела да су ми на окупу.
Под њеним „будним оком“ стасале су бројне генерације, а међу њима сада већ познати и признати глумци, новинари, спортисти, инжењери…. Само неки од њих су Данка Ковинић, Андрија Прлаиновић, Даца Дабовић… Присјећа се малог ритуала а то је да ниједно дијете није ушло у вртић а да га није на уласку пољубила.
-Кад сам мало зашла у године, онда су они с врата савијали главу да их љубим. Када су на спавању, обавезно сам морала свако да пољубим. Једном се десило, они су легли, покрила сам их и причала са једном колегиницом и ја погледам ка дјеци, они не спавају. Питам зашто не спавају, а они одговарају да их нисам пољубила. Док сам била млађа, могла сам чучнути да их пољубим, а већ касније, када сам била у годинама, морали су се мало придићи. И тако је било до задњег дана. И осјећала сам да ме дјеца воле. И послије толико година, сретнем их кроз град, па иако су са друге стране улице, претрче да ми се јаве. Та дјеца која су била давно код мене, а послије су доводила и своју дјецу. То је посебан осјећај.
На наше питање шта је најважније у раду са дјецом, у даху изговара – Најважније је вољети дијете!
-Тада све иде како треба. И радити са њима. Никада нисам сјела током смјене да пишем програм или припрему, само ујутро сједнем када их прозивам. Увијек сам вукла књиге, папире, дневник са собом кући да тамо то завршавам, а како уђем у вртић док не изађем из њега, радила сам са дјецом. И онда када ви забавите дјецу, ту нема простора да се деси неки неред по соби.
Често употребљивана фраза „треба поставити границу дјеци шта се смије а шта не“ код госпође Мире није никада била у употреби.
-Не треба постављати границе, него родитељи од малих ногу дјецу треба да науче да имају своје обавезе али и права. Не треба претјеривати, никада нисам била за кажњавање дјеце. Највећа моја казна је била да дјетету не дам да се поигра са нечим што воли. А то стављање дјетета у ћошак, то понижавање, нисам могла ни замислити а не да урадим.
Ондашње и садашње вријеме се по много чему разликује, од савремених изазова које нуди технологија до различитих садражаја, али Мира истиче да се дјеца не разликују јер „ дијете је дијете и сада и прије 100 година“.
– Разликују се родитељи, они сада више допуштају дјеци. Дешавало ми се да доведе мајка дјевојчицу у сред зиме, у сукњици, голе ноге и кратке чарапице и каже да неће да је послуша и да се обуче. Питам како неће да послуша дијете од пет, шест година? Шта ће бити када буде имало 15, 16? Мени се то није могло десити, ни са мојом рођеном дјецом, мада су моји синови заиста златна дјеца. Знате за ону причу када је родитељ питао доктора када треба да почне са васпитавањем дјетета, а доктор га упитао колико је старо дијете. Родитељ је одговорио да има пола године, а доктор на то констатовао да је већ закаснио у васпитавању. Требају да послушају, али не ауторитет, не казна, већ све на лијеп начин. Треба имати повјерења у дијете па ће и оно имати у тебе.
Испричала нам је различите анегдоте својствене најискренијим бићима која ходају планетом, а међу њима и да се не може обојити шарена креста пијетлу јер „не постоји шарена бојица“, а било је и оних који су је звали мама и нису хтјели да прихвате ништа друго.
И данас, послије 37 година рада са дјецом понавља да би позив васпитачице опет бирала.
-Увијек! Осјећам да бих и сада могла радити са дјецом, па макар сат, два. Никада не бих промјенила професију, опет бих била исто!
КОНЦЕРТИ, ПРИРЕДБЕ, ПОЗОРИШТЕ
Чак 30 година, све до доба када је корона помрсила конце свима, организовала је концерте у част Дана жена у Дворани Парк, бројне хуманитарне концерте, волонтирала у Црвеном крсту, постављала позоришне представе.
-То је прослава Осмог марта у организацији Удружења жена, а мој је био дио да позовем учеснике, организујем их. Док сам радила у вртићу, моја група је учествовала и имали су рецитације и фолклор. Кда сам отишла у пензију онда сам звала колегинице и фолклорне групе из Зеленике, Игала, Ђеновића, пјевачке групе које је водила и професорица Маријела. Хуманитарне концерте организовали смо за помоћ дјеци која су била болесна или за Дом старих у Рисну и слично. Мало смо наплаћивали улаз, али свака мала помоћ је некоме добро дошла.
Са Драгољубом Шћекићем и још једним глумцем са Савине, обновила је рад позоришта у Херцег Новом.
-Била сам у Извршном одбору, водила сам дјечије позориште и режирала представу „Мачак у чизмама“. Лијепо је то било. Била сам у позоришту све вријеме док није мој син Данијел дошао, а онда је он наставио. Вољела сам радити са дјецом, било је лијепо.
По преласку са Топле у Зеленику, у години која је на овим просторима запамћена по разорном земљотресу, успоставила је сарадњу са глумцем Драганом Зарићем Заре који је радио емисију Чаробне чизме.
-Он је бесплатно дошао у Херцег Нови, ја сам припремила читав програм и он је на основу тога водио програм са дјецом. Тражили су тада из школа да им посудимо Зарета, а он ишао да води програм са дјецом. То је лијепа успомена из тог периода.
Присјећа се да је, као предсједница зеленичког фолклорног друштва, организовала бројне приредбе током године.
-Тада је била добра сарадња са војском и њиховим оркестром са Превлаке и из Кумбора. Приредбе су биле за 10. септембар Дан морнарице, 22. децембар Дан војске, 25. мај рођендан друга Тита и Дан младости, уз то су наступали и за Нову годину, Дан жена и слично… Кроз те приредбе се види читав рад са дјецом, они рецитују, пјевају, играју. Увијек сам вољела да спремам приредбу са својом групом да родитељи могу да их виде, и ја сам уживала у томе. Када наступају сви у вртићу, не могу сва дјеца доћи до изражаја, испричала нам је Мира Фемић.
Просвјетино признање за животно дјело биће јој уручено вечерас на Светосавској академији у Дворани Парк.
Разговор са добитницом можете погледати у ТВ учионици РТХН, уреднице Дринке Кривокапић, вечерас у 20:00 сати.
