Некада су у Боки поморце пратили и поздрављали машући великим бијелим ленцунима са балкона кућа или великих прозора, а заузврат би одјекнула сирена, у знак још једног поздрава грумену завичаја из ког крећу. Било је то неко давно вријеме када су се помињали капетани Мартиновић, Змајевић, Желалић, Визин, али све до данас задржала се прича о тој лијепој традицији. Бока је била позната по поморству и поморцима који су пловили свим свјетским океанима и увијек били изузетно цијењени. Карактерни, одважни, способни, како онда, тако и данас. Времена су се промијенила, а друштвено историјске околности наметнуле су нашим поморцима неки другачији курс пловидбе, па жалећи за некад моћном флотом, са носталгијом причамо о тим временима и грчевито се боримо да очувамо традицију и останемо светионик поморства у свијету, као што је то увијек и било.
Вјероватно нема породице у Боки која није имала поморца. Данас се у Котору и Бару генерације младића школује за овај тежак позив, али професија захтијева и константно усавршавање. То им на свјетском нивоу пружа тренинг центар Azalea Maritime у Бијелој, у који долазе поморци из цијелог свијета.
О животу помораца, њиховој борби за егзистенцију и сталној надоградњи знања, са капетаном дуге пловидбе и једним од оснивача тренинг центра у Бијелој, Ненадом Лазовићем, у емисији „Море и залеђе“ разговарала је ауторка Слађана Рашо.
