Јединствени амбијент Куће нобеловца Ива Андрића синоћ је постао кулиса за преиспитивање одрастања, страхова и унутрашњег гласа. У оквиру “Ноћи Геопоетике”, херцегновској публици представила се Нађа Петровић, млада ауторка чији је награђивани дебитантски роман “Медузе живе заувек док их не ухвате” већ освојио регионалну критику и читаоце.
Ауторка романа, Нађа Петровић, стварала је роман током петомјесечне потпуне изолације на планини Дивчибаре за вријеме пандемије, што је и послужило као несвакидашњи емотивни и креативни окидач.
– Писала сам потпуно из своје душе и уопште нисам знала да ли ће то бити објављено или не. Та јунакиња ми је служила да се удаљим од свог живота, да она проживљава те ствари и моје мисли. Био ми је то отклон од стварности. Нисам могла да перципирам како ће људи схватити роман, плашила сам се да ће се свести на тинејџ роман, на само љубав и пријатељства, а у ствари сам желела да кажем нешто много више од тога, истиће Петровић.
Петровић истиче да је аутентичност директно сразмјерна осјећају нелагоде.
– Када осјетим непријатност при помисли да ће неко то прочитати, када схватим да нешто заправо не желим да поделим са другима, знам да сам на правом путу. То је оно интимно, права истина коју је људима најтеже да искажу. Посебно када си свестан да ће то други читати и када замишљаш конкретне људе. То изазива велику нелагоду. Зато, с једне стране, покушавам да се потпуно изолујем и пишем као да нико никада то неће видети. С друге стране, осећам да оно што напишем мора бити помало непријатно и мени самој. Морам да осетим да сам се потпуно оголила. Пошто је писање изузетно изолован процес, тај осећај непријатности ми је једина права провјера да ли је написано искрено, казала је она.
Умјетност није само естетски чин, већ средство комуникације које читаоцу пружа валидацију и простор за интроспекцију, казала је Петровић.
– Једна девојка ми је признала да је након читања романа почела да анализира сопствене мисли. Док размишља, она заправо посматра тај процес и, како каже, буквално је чула своје мисли. Ушавши у ток свести моје јунакиње, то јој се некако прелило у стварни живот. То ми је, вероватно, најлјепша ствар коју сам чула о свом раду. Иако ми то није био иницијални смисао док сам писала, јер је текст био одраз мог сопственог тока свијести, тек по завршетку романа могла сам да размишљам о томе шта он доноси читаоцима. То сазнање је дефинитивно потврдило дубљи смисао онога што радим, потврдила је Петровић.
Петровић је истакла да овај роман за њу представља прекретницу која јој је омогућила да се профилише као самостална ауторка.
– Могу да кажем да ми се живот након романа промијенио, смислу како ја вреднујем себе и свој рад. Када је роман изашао, схватила сам да људе занима шта ја имам да кажем, да их занима мој глас, и да нисам ништа мање вријуедна него ти редитељи са којима радим. То ме је стварно погурало да се бавим и режијом, рекла је она.
Осјећај за оно што треба написати не учи се из теорије – он се открива кроз сопствену праксу и праћење унутрашњег инстинкта. То потврђује и ауторка романа, која је упоредо са књижевношћу остварила изузетне успјехе као редитељка и сценаристкиња, водећи своје филмове на више од стотину фестивала широм свијета.
