Фотомонографија „Боје Херцег Новог“, која кроз објективе Вука Илића и Милоша Самарџића доноси поглед на Херцег Нови из ваздуха, промовисана је синоћ у Кући нобеловца Ива Андрића.
О издању које нуди „поглед с вјетра“ на пејзаж, културну баштину и амбијент Херцег Новог говорили су аутори фотографија Вук Илић и Милош Самарџић, као и уредница Марија Ристић.
Уредница издања Марија Ристић истакла је да су из богате архиве фотографија одабрани кадрови који на најбољи начин представљају амбијент и баштину Херцег Новог, због чега је ово прво издање одавно прешло границе града.
– Општина Херцег Нови искористила га је као свој сувенир, који је поклањан као протоколарни дар бројним делегацијама које су долазиле у Херцег Нови, а затим је то учинила и Туристичка организација Херцег Нови. Тако је ова књига већ отпутовала далеко од Херцег Новог и понијела лијепе слике нашег града. Оно што је нама била идеја, вјероватно ће препознати свако ко воли Херцег Нови и ко у њему живи. Сваки пут када се враћаш с неког пута или из иностранства, као што су многи од нас имали прилику, помислиш: „Вау! Зар ја стварно овдје живим? Баш је лијепо!“ И сваки пут када сједнеш ујутро на Шквер да попијеш кафу или уживаш у заласку сунца, будеш захвалан што ти је ово свакодневица. У Милошевим и Вуковим фотографијама препознали смо управо тај осјећај. Дуго се познајемо и пријатељи смо, а још важније је то што они кроз своје фотографије умију да тај осјећај пренесу људима широм свијета, чак и онима који никада нису били у Херцег Новом – казала је Ристић.
Процес селекције био је изузетно захтјеван због стотина доступних мотива и кадрова. Циљ је био створити дјело које обухвата кључне тачке културне баштине и најпрепознатљивије амбијенталне цјелине града.
– Не знам више колико је дана трајала та селекција. Морали смо некако да се ограничимо, па смо жељели да мотиви у књизи буду што разноврснији. Покушали смо да обухватимо све оно што сматрамо важним дијелом културне баштине и амбијента Херцег Новог, како би онима који долазе у град књига била својеврстан водич, а онима који одлазе лијепа успомена. Имали смо, наравно, на стотине предивних фотографија Роса, Тора, Канли куле и Форте Маре и било је веома тешко одлучити се за само једну. Зато смо се опредијелили за концепт да „Боје Херцег Новог“ слажемо према бојама његових дана – од јутарњих фотографија, преко различитих годишњих доба, до вечерњих кадрова. То нам је помогло да сузимо избор и лакше направимо коначну селекцију. И ово је заиста само мали дио онога што заслужује да се нађе у једној оваквој књизи – истакла је Ристић.
Аутори су одлучили да град прикажу кроз дрон-фотографију, јер управо та перспектива открива његову слојевитост, ширину и несвакидашње детаље пејзажа и културног амбијента. Вук Илић каже да му је Херцег Нови непресушан извор инспирације и да му је жеља била да град представи из угла који већина људи нема прилику да види.
– У овом случају говоримо о дрону, који је омогућио да откријемо нове детаље града, нове углове и другачије композиције. Гдје год да се налазим, било у Старом граду или на Шкверу, увијек се може уочити нешто ново. Дрон не служи само да фотографишемо са педесет, сто или двјеста метара висине, већ нам омогућава да дођемо и до позиција које обичним фотоапаратом нису могуће. Некада је довољно подићи га свега метар или два да бисмо добили потпуно другачију перспективу. Управо зато инспирације никада не недостаје – казао је Илић.
Посебан фокус у раду током посљедње двије до три године стављен је на хватање специфичних боја заласка сунца и необичне игре свјетлости. Иако је Херцег Нови мали град, богатство његових тврђава и цркава, у комбинацији са промјенљивим временским условима, пружа непрестану визуелну разноликост. Кључни тренутак у његовом раду, како наводи Илић, био је прелазак са искључиво архитектонских мотива на фотографије које доносе више живота и атмосфере.
– Тог дана сам отишао с идејом да би могао бити лијеп залазак сунца. Међутим, није испало онако како сам очекивао, али када сам већ био тамо, тражио сам нове углове и другачије кадрове. Тада се појавио један наш локални рибар и помислио сам: зашто не направити нешто другачије, да у фокусу не буду увијек тврђаве и Стари град? Хтио сам да фотографија буде мало живља. Мислим да ми је управо тада синула идеја да се више посветим таквим фотографијама. Нажалост, оне које су настале послије тога нису стигле да уђу у фотомонографију, али можда ће бити прилике за неко ново издање на сличну тему. Нека ова фотографија, која се налази на посљедњој страници књиге, буде својеврсна најава за неку нову фотомонографију – казао је Илић.
Кроз развој од аматерских дигиталних фотографија до савремених снимака дроном, Милош Самарџић истражује Херцег Нови као вјечну инспирацију која се непрестано мијења. Фокус његовог рада је на перспективи, а технологију користи како би открио скривене љепоте добро познатог пејзажа.
– Херцег Нови је на свој начин посебан град. Био је инспирација пјесницима и сликарима, па зашто не би био и дрон-пилотима у овом савременом добу? Послије факултета много сам шетао. Нисам имао посао и то вријеме користио сам да упознајем град. Тада камере на мобилним телефонима још нису биле развијене, па сам са собом носио мали дигитални фотоапарат и биљежио како сам доживљавао град у тим тренуцима. Живио сам у Игалу и шетао до Шквера. Касније сам се преселио у Херцег Нови, па сада, у шали кажем, идем у супротном смјеру – од Херцег Новог према Игалу. Послије пет-шест година чинило се као да су сви кадрови већ снимљени. Наравно да то није могуће, али стандардни мотиви јесу били исцрпљени. Тада сам искористио и предност друштвених мрежа. Фејсбук је био у великом успону, касније и Инстаграм, па сам тамо објављивао фотографије. Страница „Херцег Нови Фото Гајд“ врло брзо је окупила велики број пратилаца и њихова подршка ме мотивисала да наставим да фотографишем и објављујем свој рад – испричао је Самарџић.
Кључна прекретница догодила се 2017. године, када је набавио први дрон који је могао да носи ГоПро камеру. Та технологија омогућила му је да открије потпуно нову перспективу града и детаље који са земље нису били видљиви.
– Тек тада сам схватио да Хотел Игало, који се налази испод моје куће и који сам цијелог живота гледао само са сјеверне стране, из ваздуха заправо има облик броја четири. То ми је било фасцинантно и била је то једна од првих фотографија које сам објавио снимљених дроном. Херцег Нови је вјечита инспирација и вјерујем да ће то увијек остати. Када га посматрате из ваздуха, град дјелује као жив организам. Посебно волим јесење, црвене и наранџасте тонове, иако већина људи више воли фотографије настале по сунчаном времену. Свако годишње доба има своју љепоту. Имам и серију фотографија насталих током великог снијега у јануару 2017. године, када је Стари град био потпуно под снијегом. Тада још нисам имао дрон, набавио сам га нешто касније, али ми је драго што сам и тај тренутак успио да забиљежим. Сигуран сам да Херцег Нови никада неће престати да буде моја инспирација – истакао је Самарџић.
Издавач фотомонографије „Боје Херцег Новог“ је „Пропела медиа“, а суиздавач Секретаријат за културу и образовање Општине Херцег Нови. Подршку организацији промоције и дистрибуције пружа Јавна установа културе „Херцег фест“.
