Углачан небројеним људским корацима, топао од сунца, и бојом другачији, необичан јер ни под длановима не мирује, камен на скалама подно Торе, онима који знају да ослушну зна да прича. Шапуће понекад о свима који су преко њега прошли: о нашим журбама, радостима, одласцима, о повратку, изненадним или договореним сусретима… У његовој глаткој површини као на лицима људи можемо читати трагове времена а сваки може бити прича…И кад све око њега утихне, кад се и сат на Тори утиша он и даље говори – полако, стрпљиво, језиком старијим од нашег памћења… Ослушните те приче понекад, ослушните и нови дан чији почетак дијелимо а подијелимо и ведрину којом почиње.
Добро јутро, Херцег Нови!
