Помислите ли понекад чиме то Херцег Нови привлачи људе који му се изнова враћају или у њему живе не желећи да то икада промијене? Историјом и старинама? Положајем и благим поднебљем? Необичним биљем које овдје, и далеко од својих постојбина, расте као код куће? Бескрајном пучином, уским кривудавим староградским скалама? Каменом који не ћути већ прича о корацима свих који су пролазили новским улицама, камену топлом од сунца? Или је новски магнет управо све то заједно? Можда се баш у том алхемијском, непоновљивом амалгаму крије одговор. Јер када бисмо изоставили ма који дјелић те љепоте, ни душа Новог, ни сам град више не би били исти. Уградимо зато у нови дан, и у Нови, макар мрву љубави, да сачувамо оно по чему је град који волимо другачији.
Добро јутро, Херцег Нови!
