Традиционална Видовданска академија, посвећена једном од најзначајнијих датума српске историје, духовности и националног памћења, одржана је синоћ у Дворани “Парк” у организацији Црквене општине топаљско-херцегновске и НВО СПОНА.
Протојереј Павле Божовић бесједећи о косовском завјету као свеобухватном духовном и моралном принципу који обликује српски идентитет кроз вјекове, нагласио је да завјет није само историјско сјећање на 1389. годину, већ жива снага која нуди одговоре на савремена етичка и егзистенцијална питања.
-О Косовском завјету говорили су и писали многи у претходних шест вјекова, али га нико није дефинисао, и заиста тешко се он може дефинисати ријечима. Косовски завјет у себи обједињује цјелокупну духовност, светињске потенцијале и све моралне принципе који су се у нашем народу обликовали и прије Косова, Косовом и у свим распећима и васкрсењима која ће услиједити послије те 1389. године. Зато овај град, који је некако оснивањем и савременик догађаја на Косову, је један својеврстан видиковац, вис са кога се јасније види цјелокупност нашег трајања, казао је Божовић.
Прва велика побједа завјета, по ријечима Божовића, била је унутрашња трансформација- прелазак са паганских словенских божанстава рата (попут Световида или Јаровида) на хришћански концепт добровољне жртве. Кнез Лазар је, кроз текстове монахиње Јефимије и деспота Стефана Лазаревића, препознат као Христов мученик који бира „Небеско царство“, чиме је Лазарево опредјељење постало непоколебљиви стуб богопознања.
Током вјекова отоманске власти, бесједио је Божовић, Косовски завјет је служио као неисцрпна снага за народ који је изгубио државност. У тренуцима када је српска култура била сабијена у „катакомбе“ породичног огњишта, завјет је отварао небеске перспективе. Занимљиво је да српски народ инспирацију није црпио из великих средњовековних победа, већ управо из косовског пораза.
– И баш ту, у земаљском ћорсокаку, Косовски завјет простом човјеку отвара небеске перспективе. У роману „На Дрини ћуприја“, можемо слободно рећи Андрић сликовито описује тај амбијент у коме се порађа Косовски завјет. Сељаци се све више збијају око гусала, али без најмање шума. Дах се не чује. Сви трепћу очима удивљени и забљештени. Кичме се исправљају, груди надимају, очи сјају, прсти на рукама шире се и грче и мишићи вилицама стежу. Вук Стефановић Караџић биљежи да је Косово толико снажно утиснуто у народној свијести да су Срби готово све заборавили што је било дотле, па само оданде почели наново приповиједати и пјевати. Изненађујуће је то да народ не проналази снагу у неким великим побједама из прошлости, а заиста у нашој историји и посебно средњовјековној било је много побједа на којима би се могле градити грађевине оваквог завјета. Али не. Наши преци одлучују да своју инспирацију црпе из косовског пораза, рекао је отац Божовић и истакао да у том периоду косовски завјет нуди објашњење народних несрећа, али и наду да се може обновити стара слава гдје је пораз реинтерпретиран као свјесна одлука за слободу и достојанство, гдје Лазар постаје икона Христова, а издаја Вука Бранковића служи као објашњење за народну несрећу и подстицај на јединство у вјери.
Један од најузвишенијих аспеката Косовског завјета, по ријечима Божовића, је његов однос према непријатељу. За разлику од савремених сукоба које карактерише потпуна дехуманизација и „кенселовање“ културе противника, српска народна епика непријатеље приказује као достојне ратнике. Ова побједа над мржњом, како је рекао Божовић, представља коначну потврду моралне снаге Косовског завјета.
Косовски завјет, поручио је између осталог протојереј Божовић, није мртво слово на папиру, већ жива сила која кроз вјекове обликује српски идентитет. Од Његошевог оптимизма до Амфилохијевог трпљења и савременог активизма младих, он остаје аутентичан одговор на вјечни Божји позив, нудећи наду у мир и правду на светој земљи Косова и Метохије.
Током 20. вијека, Косовски завјет је прошао кроз периоде државотворне употребе, али и системског сузбијања у социјалистичкој Југославији. Свети владика Николај је наглашавао да завјет афирмише братство и слогу, а не надмоћ над другима. Када је косовска мисао била забрањена у јавном простору, она је уточиште нашла у поезији Десанке Максимовић, Васка Попе и Миодрага Павловића, који су предосјетили надолазећа страдања. Након НАТО агресије 1999. године, како је рекао Божовић, кључну улогу у очувању завјета одиграо је митрополит Амфилохије. Он је Косову приступио као „Новом косовском распећу“, нудећи народу снагу трпљења и наду која се „закопала у једну гробницу“ да би васкрсла.
– Он је схватио да је неопходно активирати све оне потенцијале о којима сам говорио, све оне побједе које смо однијели и снагу коју смо отрпјели доносећи управо нашем народу те побједе. Из ове неисцрпне ризнице, митрополит Амфилохије понудио је свом народу ону снагу која му је у том тренутку била потребна. Као Лазарево вријеме, митрополит неопходно истиче, прије свега Христову вјеру, подсјећа на благослов који долази трпљењем, казао је Божовић.
Упркос изазовима глобализације и вјештачке интелигенције, по ријечима Божовића, данашња омладина проналази аутентичне начине за изражавања вјерности Косовском завјету. То се, како је рекао, манифестује кроз нове музичке жанрове, мурале, графите и анонимне кратке филмове на стриминг платформама. Посебно су значајне хуманитарне иницијативе које имају јасно новозавјетно утемељење у бризи за сиромашне. Примјери из Херцег Новог, попут хуманитарних концерата и турнира, каже Божовић, показују како млади кроз заједништво са Епархијом рашко-призренском претварају завјет у конкретна дјела љубави.
У програму Видовданске академије учествовали су Српско православно црквено пјевачко друштво „Свети Сава“, солисткиње Теодора Бајић и Милица Радовић, хармоникаш Петар Балабан и Школа рецитовања и пјевања „Преподобна Касија Константинопољска“.
По завршетку академије, у фоајеу Дворане „Парк“отворена је изложба калиграфских радова полазника Школе ћириличне калиграфије „Архимандрит Јосиф Троповић“, која представља плодове вишемјесечног рада полазника калиграфије и њихову посвећеност очувању српске ћирилице као једног од најзначајнијих стубова културног и духовног наслијеђа српског народа.
Академији су присуствовали предсједник СО Херцег Нови Милош Коњевић, потпредсједник општине Иван Отовић, секретарка за културу и образовање Ана Замбелић Пиштало И секретар за друштвене дјелатности Гаврило Вицо.
Покровитељи манифестације су Туристичка организација Херцег Нови, Министарство културе Републике Србије, Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону и ЈУК Херцег фест.
