Усађени између камена и мора, новски ђардини вијековима ткају сторије о љубави, стрпљењу и традицији која се преноси с кољена на кољено. Док су поморци са далеких мора доносили егзотичне биљке, њихове породице су на копну стварале културу уређења ђардина по којој је овај град и данас препознатљив. Та традиција живи захваљујући људима који земљу не тјерају на послушност, већ са њом сарађују. Постоји вјеровање да цвијеће најбоље расте и напредује када му се прича, када слуша њежне ријечи пуне наде, чежње, охрабрења и љубави и зато су новски ђардини толико лијепи, јер су их пажљиво обликовале стрпљиве, вриједне руке да у њима станује љубав …
Кажу да се душа Херцег Новог најбоље види кроз одшкринуту капију његових ђардина. У једном таквом скривеном кутку у Игалу, гдје се традиција уређења врта чува као највеће породично благо, дочекала нас је госпођа Мира Радојевић. Прије пар година управо њен врт понио је ласкаво признање најљепшег у традиционалној акцији Туристичке организације Херцег Нови, „Боје и мириси новских ђардина“.
Емисија „Море и Залеђе“ ауторке Слађане Рашо на програму РТХН је вечерас од 20 сати.
