Грађански покрет Идемооо јуче је упутило саопштење поводом годишњице депортације босанско-херцеговачких грађана из Херцег Новог у мају 1992. године. Саопштење преносимо у цјелости.
Вјечни пламен сјећања на оне који су из херцегновског прољећа 1992. године одведени у неповрат. Нека ове ријечи буду молитва, утјеха и обећање да заборав никада неће прекрити њихова лица.
Сјенке херцегновског маја
Постоје јутра која у Херцег Новом миришу на со и мирту, али и она која носе мирис тешке, непролазне туге. Тог маја 1992. године, са сунчаних улица нашег града, из загрљаја породица и сигурности кућног прага, отргнути су наши суграђани, пријатељи и рођаци. Отргнути су само зато што су се звали другачије и што су уточиште тражили тамо гдје су вјеровали да су међу браћом. Данас их се сјећамо не као бројева, већ као живих успомeна – оних који су били дио нашег корза, наших кафа поред мора и наших заједничких снова.
Били су то људи исламске вјероисповијести, Бошњаци и Муслимани, Хрвати, који су бјежећи од вихора рата у Босни и Херцеговини повјеровали у гостопримство црногорске обале. Међу жртвама су били очеви, синови и браћа, попут оних из породица Рикало, Мемић, Ченгић, Бајровић и многих других чија су имена уклесана у колективну рану нашег града. Њихова једина „кривица“ била је њихова национална и вјерска припадност, а њихова судбина постала је опомена цијелом човјечанству.
Свјетлост светих књига као мелем на рану.
Док се сјећамо њихове невиности, тражимо утјеху у ријечима које надилазе вријеме и мржњу, спајајући нас у љубави према човјеку.
У Курану Часном налазимо обећање које смирује срце:
„И не реците за оне који су на Алахову путу погинули: ‘Мртви су!’ Не, они су живи, али ви то не осјећате.“ (Ел-Бекаре, 154)
Ове ријечи нас подсјећају да су наши суграђани ту, у сваком таласу који удара о моло, у сваком даху бокешког вјетра. Њихова душа је неуништива.
Сличну јеку љубави и наде пружа нам и Библија, која нас учи да смрт нема посљедњу ријеч:
„Љубав никад не престаје… А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али је највећа међу њима љубав.“ (1. Коринћанима 13:8-13)
Та љубав је оно што нас данас окупља. Она је јача од депортације, јача од логора и јача од тишине која је годинама трајала.
Драги наши суграђани, нисте заборављени. Ви сте постали дио херцегновског камена. Сваки пут када прођемо поред зграде полиције, одакле сте кренули на пут без повратка, ми спуштамо невидљиви цвијет тишине. Ваша имена су наш подсјетник да човјек човјеку мора бити брат, без обзира на то како се Богу моли.
Нека вам је вјечни мир у небеским баштама и рајским вртовима. Херцег Нови вас чува у свом срцу, као рану која не зараста, али и као свјетлост која нас учи да се такво зло више никада и никоме не понови.
Памтимо. Волимо. Не заборављамо, наведено је у саопштењу ГП Идемооо.
