Понављање је мајка знања: неписменом одлуком Савјета РТЦГ угашено је дописништво Јавног медијског сервиса у Херцег Новом. Осим појединаца и појединки из струке, медијски писмених и освјешћених грађана и грађанки, нико се није много осврнуо на ову чињеницу. Напротив, ова неписмена одлука наишла је на ћутање херцегновске локалне власти, ћутање политичара и политичарки којима је запало да, привремено, осмишљавају јавне политике у Херцег Новом. Тишина апартичика – и прави тренутак да се запитамо: зашто?
Сличан се сличном радује – као одговор на претходно питање или као још једна пословица која, симболички, може да објасни зашто је затварање дописништва у Херцег Новом идеална ситуација за локалне моћнике. Моћни у бахатости, егоцентричности и застрашивању, а импотентни у знању, професионалном ауторитету и моралном интегритету, политичари највише воле оне који не постављају питања: власт не воли кад новинари питају оно што не жели да одговори, власт не воли кад се новинари сјећају прошлих обећања, власт не воли кад новинари знају више од онога што је на папиру који подмећу. Дакле, гашењем херцегновског дописништва и посљедичним отказом новинарки Невенки Мацан, власт је добила оно што највише воли: микрофоне и камере без питања, преносиоце ПР информација и сервираних медијских садржаја. „Херцег Нови никада није био заступљенији на ТВЦГ“, као да изговарају њихови аплаузи једни другима.
Међутим, шта смо заиста добили – као публика Јавног медијског сервиса, као финансијери националног јавног емитера, као Новљани и Новљанке, односно – као грађани и грађанке?
Затварање једног дописништва није само премјештај или пресељење. То је пресијецање комуникације између локалне заједнице и националне јавности, то је гашење једног важног извора информација изван Подгорице. То је још један корак ка централизованом, испегланом и медијски стерилном простору у којем се, на крају, чује само оно што политичарима одговара да се чује – по могућности у форми саопштења и маркетиншке пластике. Затварање дописништва значи да локална заједница више нема „своје“ очи и уши у Јавном медијском сервису, да се локални проблеми више неће слати из Новог – већ можда из Тивта, или из Подгорице, да ће информације о животу овог града долазити филтриране, са дистанце, без нијанси и без контекста. Више нема неугодне редакције на терену, више нема незгодних питања о неријешеним комуналним проблемима, буци и прљавштини, о партијским запошљавањима, о загађењу, нереду, бахатости и ћутању које овдашњи политички живот већ годинама практикује као норму понашања. Умјесто тога, сад могу да се обрате „јавности“ преко микрофонâ који сами преносе – без да их ико пита „али зашто?“, „како?“ и „шта то значи за грађане?“.
Још једна ствар коју политичари воле: институционални и грађански заборав. И баш због тога да подсјетимо да су гашење херцегновског дописништва и отказ Невенки Мацан само посљедње активности унутар стратегије која има циљ да покори све медијске слободе и испоручи само једну „истину“ – дизајнирану у политичким и партијским кабинетима. Темељ овим активностима дало је оснивање Телевизије Херцег Нови – без елабората или стратешког плана, без јавне расправе, без поштовања процедура и са великим противљењем струке, запослених и синдикалних организација. Радио Херцег Нови није био довољно послушан нити је имао слику – а егоцентрицима треба баш то: да се виде, да прошетају нови сако или нове ципеле, да их похвале комшије, да покажу снимак асфалтираних 100 метара пута…
Коначно, није питање само гдје ће радити новинари из Херцег Новог. Питање је – шта ће из Херцег Новог уопште бити испричано? Ако се и даље буде ћутало, одговор ће бити једноставан: ништа. И никоме. Јер без дописништва, без локалних новинара са угледом, без професионалца који знају свој град – јавни сервис постаје само још једна станица у ланцу централизоване пропаганде. У тој тишини – највише губи јавност. А то није правна, већ дубоко политичка и друштвена грешка.
На крају, желим да вјерујем да је медијска реалност у којој се налазимо посљедица незнања, односно да је исправан наслов овог текста – Есеј о незнању. Не бих волио да морамо да га преименујемо у – Есеј о безобразлуку и корупцији.
ПС: Једна од основних функција медија је и – едукативна. Па зашто да не покушамо да едукујемо оне који су на челу тих медија, а уосталом – и на челу наших општина и државе? Лијепо је читати. Предлажем да почнете од књиге словеначке филозофкиње и социолошкиње Ренате Салецл Страст према незнању (Фрактура, 2022). Јер, ако је „страх од знања“ један од узрока ауторитарних система, онда је „страст према незнању“ – политика.
Вук Вуковић, универзитетски професор и продуцент
