Трећа пјесничка збирка Боба Денде „Бошко Југовић на Грахову пољу“, представљена је синоћ у фоајеу дворане „Парк“ у оквиру серијала „Новски талас“ ЈУК Херцег фест.
У пет циклуса сабрано је 40 пјесама у трећој збирци Боба Денде коју је у априлу ове године објавила Књижевна задруга Српског националног вијећа из Подгорице, а већ је овјенчана Видовданском повељом Удружења књижевника Црне Горе.
Збирка поезије „Бошко Југовић на Грахову пољу“ Боба Денде спада у поезију српског националног корпуса – дато му је у задатак да не само опјева као српски пјесник, него и да ствара у духу старе народне поезије – да велича народне светиње, традицију, историјске ликове и догађаје, не би ли тако и тиме дао свој допринос очувању националног идентитета и националног бића, оцјенила је књижевница Оливера Доклестић.
-Ако је пјесник стално под притиском неког морања, тада је таква поезија ослобођена дубоких емоција, поетских валера, оних финих, истанчаних нијанси у осликавању људи, догађаја и предјела. Њена премиса – стати на линију националног, колико може да има бритку оштрицу да посјече толико и да затупи онај лични емотивни лирски, истанчани поетски занос. Зато је први дио збирке Боба Денде „Бошко Југовић на Грахову пољу“ попут сваког јуришног батаљона који нема времена да се бави детаљима у затеченој ситуацији, и тако је лишен неких естетских елемената, симболике, персонификације, алегорије и маштовитости. Он је стваран у духу народног епског пјесништва, чист, језгровит, директан, непосредан, јасан али и груб и, попут камена темељца који мора бити од доброг материјала саздан, зато чврст, необрађен да би што боље пријањао за други камен у пјесмама по дјеловима збирке „Бошко Југовић на Грахову пољу“ гдје је осам и „Ловћенска капела“ са такође осам пјесама. По мом мишљењу умјетнички много занимљивији су стихови у којима је распалио стваралачку машту, показао изузетан лирски сензибилитет, оставио своје снажне емоције, ослобођен националног задатка, а већ дубоко оформљен пјесник у њему неспутан, рјечит, богат у познавању догађаја и са израженим вокабуларом који чине пјесме из циклуса „Пјесник пјева Васкрсење“, „Косово Метохија“ и „Посматрачница“.
Дендиних пет циклуса у збирци повезује суштинска нит а то је поимање поетског језика, његова творба и смјелост да се граде поетски ликови, истакла је философкиња и књижевница Вишња Косовић.
-Мало је пјесника који тако отворено могу да граде поетске ликове, који су презентовани карактеролошки. Бобо гради јаке поетске слике, што је опет једна специфичност. Поетска слика о ловћенској капели кад каже да свака глава оног човјека који промишља, жели и жалује за ловћенском капелом, чело личи на олтар а потиљак на припрату и тако цијела глава на припрат и тако цијела глава оних људи који носталгично чезну за капелом представља ту капелу. То је једна сјајна поетска слика која у себи сажима метафору и алегорију. Тешко је носити се са великим алегоријама у поезији, то је одлика зрелог пјесништва, истакла је Косовић.
За Боба Денду, који је казивао стохове из своје последње збирке, су ријечи Оливере Доклестић и његове професорице Вишње Косовић са херцегновске промоције велики подстрек за стварање нових стихова.
-Толико је све што су оне рекле тачно, толико доживљено и толико лијепо изнијето, из различитих углова сагледано и на различит начин презентовано. И рекао би човјек да не говоре о истом пјеснику, о истој поезији, али то је заправо једна од особина поезије и зато она и јесте чаробна и велика, да је љепота у очима онога који посматра више него у ономе посматраном. Оне су заиста, припремајући своје излагање имале љепоту управо у својој души и у својим очима јер, „наћи ћеш тамо гдје си кренуо оно што од куће понесеш“, а оне су од куће вечерас понијеле и овдје пред нас донијеле љепоту своје душе и дубину поетску, и не само поетску него и физичку, али још више метафизичку и онтолошку љепоту сагледавања онога о чему говоре. Оне су о мојој поезији рекле љепше него што она сама о себи говори и у њој нашле оно што ни ја сам нисам нашао, казао је Денда, поручивши да му је то велики подстрек за нову збирку.
Бобо Денда је одрастао и школовао се у Херцег Новом, дипломирао на Филозофском факултету у Београду на одсјеку за филозофију, а магистрирао на Факултету политичких наука у Подгорици, гдје приводи крају докторске студије на смјеру Међународни односи. Члан је Удружења књижевника Црне Горе. Објавио је књиге пјесама „Опроштена вјечност“, „Једној успомени на Херцег Нови“ и „Бошко Југовић на Грахову пољу“. Осим поезије пише огледе, приказе и есеје који су превођени и награђивани. Добитник је пјесничке награде „Кровови“ у Новом Саду 1993. године.
