На вијест да је преминуо југословенски и црногорски сликар и вајар, Војо Станић, по његовом избору заљубљеник Новог и Шквера, оживјела је прво реченица којом је тјешио себе и друге 2012. када је отишла његова супруга Нада, прва и дуго једина црногорска вајарка.
Говорио је тада: „Наш лик и наш глас ће дуго лутати космосом… Она (Нада) је ту, код мене… Kао да јој чујем глас. А хоћемо ли се срести, то не знам. Можда је добро што не знам, јер то незнање одржава. Људи се вазда надају…“
Пошто смо заједно прославили стоти маестров рођендан, ево и наше наде, да ће се у некој другој димензији, неког свемира који је Војо сликао цијелог живота, њих двоје сусрести, а да ћемо се ми на Шкверу, под оним прозором под којим је за Воја „промицао цио свемир“ увијек сјетити сјајног умјетника, доброг човјека, шармера, коме су дражи били сусрети са људима од свих награда и изложби које је организовао. Препричаваћемо његове досјетке, поруке, све што нам је откривао, чему нас је учио и Војо ће бити ту, код нас, на мјесту које је волио свим срцем.
Уосталом, како заборавити да је након 50 самосталних и више од 200 заједничких изложби у свјетским сентрима, говорио „ као да нисам ни био, једва сам чекао да дођем дома“.
Како заборавити његов наук:“ Да би дуго живио човјек мора да воли живот, мора сматрати да је живот лијеп!“
Или, невољни разговор о његовим сликама који је најчешће завршавао реченицом: „Моја изложба је као да сам одржао неки говор“. Додао би још да није само посматрач свих тих ситуација које слика, он у њима учествује.
„Дружим се са свијетом у којем сликам и који је исти као и ја – обичан, а што значи бити обичан? То значи бити свој!“
И био је маестро Станић свој и у животу и у умјетности.
Студирао је у Београду. На Академији ликовних умјетности дипломирао је 1951. године у класи професора Алојза Долинара. Вајарство је одабрао, објашњавао је јер му је дјеловало „мушкије од сликарства“. Али памтио је годину, дан и сат када је насликао прву слику. Била је 1954. и градско муло… и касније га је деценијама сликао додајући чудесну свјетлост, једра пуна вјетра, људе, модри новски бескрај и улаз у залив, бродове који упловљавају и одлазе из њега…
Војов одлазак донио је много туге, али он нас ни њиме, рекао би Андрић, није обесхрабрио.
Војо то не може!
Ту су његове слике, као његове приче, оставио нам је свемир који је створио, а у оном другом ћемо се кад дође вријеме, сусрести опет. Сачекаће нас вјерујемо осмјехнут, с неизбјежном лулом у рукама или пред неким бескрајним платном на коме ће казивати нове приче.
