У оквиру 11. Трга од ћирилице, вечерас (недеља 25. август) у 21 сат, биће уприличен програм поводом јубилеја, десет вјекова олтара и два вијека од изградње цркве Полагања Ризе Пресвете Богородице у Бијелој.
Учесници програма, који ће бити одржан код храма Св. Архангела Михајла у Старом граду, су: др Драго Шеровић, проф. Ненад Шеровић и др Горан Комар.
Организатор програма је Српска православна црквена општина топаљско-херцегновска.
А десето по реду вече 11. Трга од ћирилице било је у знаку јубилеја 200 година од рођења српског књижевника и дипломате из Паштровића, Стефана Митрова Љубише, чувеног по својим приповјеткама, које су сврстане у ремек дјела српске књижевности 19. вијека.
Др Будимир Алексић подсјетио је да Љубиша није посједовао образовање од малена, те да је тек са четрнаест година научио читати и писати, истовремено када је научио и италијански језик.
-Био је један од вођа српског националног препорода у Боки, заступник у Далматинском сабору и Бечком парламенту, носилац српске националне идеје, народни трибун, књижевник, преводилац, пјесник, даровити приповједач, творац ненадмашних умјетничких приповједака на националној историјској основи, врстан стилиста, те један од најдоследнијих присталица народног језика, навео је др Алексић.
Како је рекао, Љубиша је својом особеном прозом означио прелаз из романтизма у реализам и дао изузетан допринос српској књижевној баштини.
Др Алексић је у свом излагању изнио низ теза о Љубишиној националној идеји, политичкој дјелатности, као и о његовом иразито квалитетном културном и књижевном дјеловању.
Љубиша је почео рано да пише, али се својим приповједачким даром почео бавити тек у петој деценији свога живота.
-Приповјетке су му излазиле у најугледнијим тадашњим листовима и часописима, подсјетиоје др Алексић и даодао да је Љубиша свој књижевни програм изнио у кратком предговору своје прве књиге, цитирајући изводе из поменутог предговора. „Моја је намјера била“, каже он, „да овом радњом очувам неколико знаменитијех догађаја своје отаџбине, а узгред да опишем начин живљења, мишљења, разговора, напор, врлине, мане и пороке својих земљака, па све то да предам потомству онако како сам чуо и упамтио од старијех људи, јер видим да се сваки дан те ствари преображују и гину, све што је напреднији дотицај и поплавица туђинства.“
Књижевник и публициста Желидраг Никчевић се у свом излагању осврнуо на, како је рекао, један наизглед споредан, али изузетно важан „амбијентални аспект“ Стефана Митрова Љубише, што по његовим ријечима, подразумјева свеобухватне мотиве његовог стварања, који су нама у очувању поузданог културно-идентитетског курса посебно важни.
-Његова проза је не само Његош у прози, него је то народ малих прича, запажа Никчевић, тумачећи књижевно стваралаштво овог великог писца.
Код Љубише је, казао је Никчевић, писање дефинисано као повратак, завичају, мајци или материном млијеку.
Унутар његовог стваралачког опуса, провлачи се нека нит својеврсне приповједачке гериле, закључује Никчевић. У једном од његових публикованих писама, на крају стоји „одмах по прочитању спалити“, што се може окарактерисати као неко „позиционо лукавство тих његових текстова“ наводи Никчевић, „који постају етнографски документ првог реда“.
Чежња за родном српском гудом, посебно је, каже Никчевић, истакнута у његовом писму из Аустрије, када описује љепоте родног мјеста и својега народа: „кад ми на ум падне да је сјутра Тројичиндан, да ће се сјутра Крста носити и коло водити, а ја овдје без игдје икога кукавац, кад ми на ум падне, дође ми да пукнем међу овијем свијетом који нема ни душе ни чувства“.
-Упечатљиво је и Љубишино непоколебљиво идентитетско исповиједање, посебно исказано следећим ријечима :“ја знам да ви на мене мрзите јер сам срб народношћу и православан вјером“, и опет, „а ја којему је српско знанење на челу упечаћено, бранићу погажено право и слободу док ми под грлом куца“, рекао је Никчевић.
Извор: СПЦО топаљско-херцегновска
