На првој прес конференцији 37.ФФХН – МФФ представљен је црногорски филм редитеља Сенада Шахмановића „Понтоново срце“ , који је отворио фестивал, док су селектори дугометражног играног и документарног филма, Вук Перовић и Владимир Перовић образложили чиме су се руководили при одабиру филмова за херцегновски фестивал.
„Понтоново срце“ је прича о љубави и емоцији неопходној овом врмену. Мушкарац помало асоцијалног понашања, грубог и безобразног стила опхођења са својим клијентима, заљубиће се у младу глумицу у успону. Прича се у филму преплиће око старог аутомобила, који глумици остаје као успомена од дједа, а то ће управо зближити ово двоје младих људи. Редитељ Сенад Шахмановић каже да је филм настао за кратко вријеме, и да не постоји љепше мјесто за премијеру од Филмског фестивала у Херцег Новом.
-Ми смо снимање завршили у мају, јако смо брзо радили, доста времена провели у монтажи, постпродукцији и сва креативна занимаља су имала сложен задатак, казао је Шахмановић.
Сматра да романтичних комедија недостаје не само у црногорском, већ и регионалном филму, а да су нам јако потребни.
-Мени се допао тај сценарио, тај концепт који је Антонио написао, ту је било сцена које су упечатљиве и јединствене, с друге стране, то је неки нови жанр који сам ја хтио да радим, како би оставио иза себе неке тешке теме, нека унутрашња стања. Ово је нешто скроз другачије и лијепо сам се осјећао радећи тај филм, поред свега што нас је пратило, казао је редитељ.
Истиче да се у филму наметнула носталгија за прошлим временима, за некадашњом заједничком земљом Југославијом, која, како је рекао, није била савршена, али је значила за оне који се баве културом, умјетношћу, филмом.
-Култура је била извозни производ те земље, а нама су данас пуна уста културе, али кад треба да се инвестира, да се производи, онда су то увијек нови изазови и проблеми, сматра редитељ.
Сценаристу филма Антониа Габелића публика познаје по раду на серији “Битанга и принцеза”.
-Морам признати да је већина ствари које сам радио била универзална, трудио сам се да тај хумор буде универзалан, а оно што знам о црногорском друштву је кроз медије, предрасуде, вицеве и остало, али домаћа екипа је прилагодила тај сценарио, обојала га регионално да вама буде смијешно, и то сам осјетио кроз публику, на неким дјеловима који и мени нису били најјаснији, што је очито на вашем тржишту препознатљиво као такво. Као писац одајем признање локалцима који су се потрпудили и око језика и изговора и око фраза, казао је Габелић.
У филму играју Раде Шербеџија, Марија Лабудовић, Марко Јанкетић, Стеван Вуковић, Омар Бајрамспахић, Мишо Обрадовић, Јадранка Мамић, Александар Радуловић и Дејан Ђоновић који каже да је рад на филму био јако занимљив, лијеп и растерећен, а уз то уживали су и због јако духовитог сценарија.
-Редитељ је био расположен да не прави препреке глумцима, напротив, тако да смо се поиграли са свим што смо знали и умјели. Што се тиче блискости међу ликовима, она се прелила и на сету и тако смо се и осјећали и радили. Лијепо смо се забављали, било нам је дивно, и као и у позоршту кад радите представу, када имате нешто да истражујете, онда сам готово сигуран да не може да омане, сматра Ђоновић.
На конференцији су се представили и селектори, дугометражног играног филма Вук Перовић и документарног Владимир Перовић.
Вук Перовић, селектор дугометражног играног филма је казао да је било важно да препозна нова имена и нове ствараоце у региону, који доносе нови дух, нови поглед уопште на филм. И као неко ко је дио цијеле те приче свих ових година, тежило се ка томе да се оснажи црногорски филм.
-Ми имамо ове године седам остварења, три су црногорске продукције, четири су копродукције, имамо три млада редитеља који су ту са својим другим филмом, Сенад Шахмановић, Иван Мариновић и Немања Бечановић, тако да послије тих дебитантских филмова, они сада имају прилику да граде своју каријеру, да о њима говоримо као ауторима, да препознајемо њихов филмски језик, што негдје говори да црногорска кинематографија иде ка једној зрелијој фази, сматра Перовић.
Селектор документарног филма Владимир Перовић, објаснио је да се документарни филм у посљедње три деценије веома брзо развија и да при одабиру за фестивал настоји да представи и неке нове трендове.
-Понудити еxпреименталне документарце које разумију само аутор и његова мајка, не би било упутно. Дакле, направити нешто што је компромис између разумијевања не најшире публике, већ посвећене, јер публика која долази на фестивал је заиста посвећена. Направити компромис између онога што може и жели да прими та публика и мојих настојања да тој публици представим неке нове трендове, начине, ауторе, милион неких нових ствари, јер документарни филм се развија брже него иједна област људске дјелатности, осим можда дигиталне. Последњих 30 година, то је чудесан развој, сматра Перовић.
