У оквиру Трга од ћирилице синоћ је приређено књижевно-поетско вече и предавање у част Бранка Радичевића, једног од три најзначајнија пјесника српског романзизма.
Добитник награде „Бранко Радичевић“, Будимир Дубак, своје предавање насловио је „Бранко Радичевић, Његош и Црна Гора“, посветивши се најзначајнијим одредницама које повезују ова два пјесника која су један другом посвећивали своје пјесме.
-Обојица су у 1847. години, – години „Вукове побједе“ објавили своја дјела, („Песме“ и „Горски вијенац“), што је довело до коначног сусрета у Бечу. Значајна повезница међу њима свакако јесте и Косово, а на њему „красни“ и „свети“ гроб Милошев о коме Бранко пјева. Црна Гора је свакако још једно мјесто њиховог поетског сусрета о коме Његош пише на више мјеста величајући њено стијење и јунаке. Бранку је она прапостојбина, недодирнут завичај. Коло је такође заједничко њиховим пјесничким језицима, али, док је „Његошево коло супститут античког хора“, Бранко је у своме колу „опевао најсветлије догађаје и најславније јунаке, казао је Дубак.
Др Драган Хамовић говорио је на тему „Два превредновања Бранка Радичевића: Милан Кашанин и Зоран Мишић“. Прије свега др Хамовић напомиње Бранкову припадност нараштају који је препознао нови културни преображај који је Србима донијело дјело Вука Караџића.
Он наводи да је Радичевићева књижевност доживјела намјерна прекрајања па је Бранково коло насилно „претварано у коло свих наших народа“, мијењајући при томе његове стихове.
Ипак, за својих 29 година живота, Бранко Радичевић задобио је значајно поштовање међу књижевним критичарима и читалачком публиком, што је подразумјевало стручне анализе његових дјела.
Стогодишњица од преране смрти била је повод за поновну актуелизацију, те је у том периоду обављено неколико нових студија.
Међу онима који су се бавили његовим ликом и пјесништвом, др Хамовић издвојио је два сасвим супротна гледишта, конзервативног Милана Кашанина и Зорана Мишића, слободоумног љевичара.
Кашанин у свом есеју „Између орла и вука“, настоји одвојити Бранка Радичевића од везе са Вуком Краџићем. Он одређује контрастно ова два прегаоца, а све због стања које „српску културу поставља на оптуженичку клупу“ тадашње идеологије.
Пишући о Радичевићу, Мишић је прије свега имао на уму однос његових пјесама са стваралаштвом његових наследника који га „изнова проналазе“ црпећи тако инспирацију за нова дјела.
Др Драган Хамовић закључује да Бранко Радичевић јесте један од пјесника којих се увијек сјећамо и чије пјесме остају забиљежене још из периода раног дјетинства, када смо их сви ишчитавали кроз школски програм.
Познату пјесму „Певам дању, певам ноћу“, коју је Бранко Радичевић посветио Вуковој ћерки, Мини Караџић, отпјевао је музички умјетник Новица Зечевић. Он је такође гитарском пратњом употпунио поетски програм, док је стихове казивала уредница и водитељка вечери, компаративиста и театролог Теодора Ковач.
У оквиру 11. Трга од ћирилице, а поводом 530 година од отварања прве српске књигопечатње на Ободу Црнојевића и печатања Октоиха првогласника, трудом свештеноинока Макарија, вечерас, на Тргу Херцега Стефана у 21 час, биће одржан програм под називом „Рукописне и штампане књиге Цетињског манастира и њихов значај“. Говориће проф. др Виктор Савић из Београда и др Милена Н. Мартиновић са Цетиња.
текст и фото: Српска православна црквена општина Топаљско-херцегновска
