У сусрет јубилеју 200 година храма Полагања ризе Пресвете Богородице у Бијелој одржано је предавање Тестаменти и задужбине Херцег Новог и Бијеле, публициста Горана Комара и Небојше Раша.
Црква Полагања Ризе Пресвете Богородице у Бијелој није имала ктитора већ су је градили Бијељани љубављу, у складу са могућностима, на корист душе. Архивске грађе нема, а сачувана је апсида из 10.вијека прије Светосавске епископије у Драчу и фреске и 13.вијека као и Поменик у коме су имена бројних приложника, објашњава Драго Шеровић из Одбора за прославу јубилеја.
-Породица Глигорија Глига Маловића, Спиридона Спира Маловића, Вука Шеровића, Сава Јошеровића и Луке Желалића и осталих наведених лица за које је црква обавезна да сваке године да три заупокојене литургије са прекадњом пред пријестолом и иконом Христовом, поменувши покојнике како слиједи, ради њихових великих доброчинстава која су учинили за живота или опоруком завјештали црквама, каже Шеровић.
Поред колективног ктиторства значајно је и појединачно, Херцег Влатка посљедњег господара Херцеговине прије њеног пада под Турке. Он је подигао цркву Св. Архиђакона Стефана на доњем градском тргу, која је дјелимично саграђена на темељима данашње цркве Св. Јеронима уз помоћ Дубровачке републике, наводи публициста, Горан Комар.
-Врло је необична одлука дубровачких власти, дубровачке властеле да у потпуности финансира градњу Влаткове цркве у Херцег Новом и да чак изађе у сусрет једном његовом накнадном захтјеву да се прошире габарити и на том мјесту изгради већа црква. Оно што дефинитивно знамо је да је та црква замишљена као гробљанска црква, Косача Херцег Влатко је планира као гробљанска цркву.
Највећи број задужбинара у односу на број становника је на Подима. Међу њима су Лесо и Јован Павковић, Глигор Петровић, браћа Русовић, наводи публициста, Небојша Рашо.
-Просвећење је вјероватно у том вијеку узело замах због жеље за просвјетом и борбе за српски језик. Многи су Новљани осјетили ту потребу. Интересантно је да ни Аустрија на почетку своје владавине није превише улагала у школство, а поготово Венеција. Имамо само помена о неким малим школама и Новљани нису хтјели да чекају државу, поготову што су оне школе које су они оснивали биле на италијанском језику. У то доба и поморци и трговци почињу да остављају значајна средства за градњу школа, тврди Рашо.
Задужбинарство је била у већој мјери одлика ранијих времена, људи посвећених архитектури душе, рад двојице публициста који то вријеме освјетљава изузетно је значајан и вриједан пажње, закључио је Шеровић
