Да се неке приче не мјере годинама, већ пјесмама, успоменама и људима који их из генерације у генерацију преносе, потврђено је синоћ у Зеленици приликом обиљежавања 60 година клапе Бокељи. На посљедњој станици ускотрачне пруге, уз море, једна младост је сањала свој сан, не слутећи да ће постати културни симбол свог града и Боке.
Клапи Бокељи, која је након паузе обновила рад, синоћ су се на сцени придружиле сопранисткиња, Зеленичанка Вјера Аџић, а потом и клапа Гета из Оребића, Бисернице Боке из Котора, Лира из Херцег Новог и Камертон из Подгорице.
Професор Лазар Сеферовић, један од оснивача и чланова клапе, подсјетио је на почетке „Бокеља“, које најбоље описују стихови њихове пјесме: „Пјевали смо пјесму с мора, пјесму која љубав носи, чекали смо вапор с двора и трчали ривом боси“.
-Идеја је потекла од свих нас, једне вечери на проби. Вјежбали смо у ОШ „Илија Кишић“, а захваљујући тадашњем директору могли смо да користимо и клавир. Вечерас су са мном Драган, Здравко, Душко, Мато, Нено, Ишо, Станко, мене су оставили да их заступам… Обишли смо цијелу Европу, али су наши наступи ипак били најљепши у Југославији, а најдужи наступ је трајао у Новом Месту, гдје смо пјевали од 21 час до 11 сутрадан“, казао је професор Сеферовић.
Кроз анегдоте, присјетио се наступа када су за ноћ морали научити пјесму за наступ у Албанији, како су пјевали у Москви, али и како су, као једини представници ондашње Југославије, учествовали на Конгресу Свјетске туристичке федерације, промовишући Херцег Нови, мимозу и цијелу државу.
-Захваљујем се Душку Тадићу што је наставио нашу причу, а ја сам и тада казао да долазе нови Бокељи. Људи су вољели наше пјесме, текст је писао Душко Сеферовић, а нашу музику компоновао је Драган Ракић, а честитку за јубилеј ми је послала и Тереза Кесовија, једна од највећих звијезда и умјетница, казао је професор Сеферовић.
Шездесет година у историји једне заједнице представља раздобље у којем се мјере трајне вриједности, а клапа Бокељи је својим дјеловањем показала да је постала синоним за културни идентитет Херцег Новог и цијеле Боке, казао је предсједник Општине Херцег Нови, Стеван Катић.
-Захваљујући њиховој пјесми, о Херцег Новом се говорило на простору Црне Горе и региона, али и много шире – до московских умјетничких сцена и европских дворова. Радује ме што прича о „Бокељима“ није трајно прекинута и остављена у прошлости. Захваљујући визији и ентузијазму нове генерације умјетника, на челу са Душаном Тадићем и Илијом Вуксановићем, опет уживамо уз звуке новске клапе. Херцег Нови, као град фестивала, међу којима је и фестивал клапа, то заслужује, казао је Катић.
Додао је да локална самоуправа подршком развоју клапске пјесме чува идентитет приморског града и наше културе, те клапи пожелио да њихова пјесма и у наредним деценијама спаја генерације и слави љепоту Херцег Новог и Боке.
Илија Вуксановић, почасни предсједник клапе Бокељи, у којој је пјевао његов отац Здравко, подсјетио је на генерацију младих људи који су прије 60 година, управо од жељезничке станице до хотела Антала Мађара, живјели своју младост, прве љубави и сањали снове.
-Њихов сан је био јава пуних 35 година, али се пјесме слушају свих 60 година. Уз Градску музику и Еxодусе, Бокељи су били музичка лична карта Херцег Новог. Оставили су нам велики културни и музички легат. Својим насљедницима – Бокељима, отворили су врата вјечности, али и оставили велику обавезу да достојанствено чувају углед клапе и нашег града“, казао је Вуксановић, захваливши Општини Херцег Нови и градској Туристичкој организацији на подршци.
Јубилеј је био прилика да клапа премијерно изведе пјесму „Кути“, по тексту Илије Вуксановића, на музику Душана Тадића.
