Фоаје дворане „Парк“ био је мали да угости све оне који су жељели да синоћ у Херцег Новом чују више о роману „Зера луче“ и сусретну се са ауторком Јасенком Лаловић.
О роману који је најављен као свјетлост у мрачним тренуцима, посвета храбрости и вјери у добро, са ауторком су разговарале новинарка Наташа Јанковић и руководитељка Библиотеке и читаонице Котор, Марија Старчевић. Програм је организовала Јавна установа Градска библиотека и читаоница Херцег Нови, у сусрет празнику општине Херцег Нови.
Након трилогије „Брда од пелина“ и романа „Бастадур“, Лаловић свој пети роман, објављен у издању „Видра боокс“, описује као најинтимнији до сада. Како каже, „Зера луче“ је сазријевала у њој од првог слова које је написала и чекала свој тренутак.
-Из једног тешког тренутка одлучила сам да потражим ту своју зеру луче, ону која ме повела и довела вечерас овдје. Постала је мој мотив и почела сам да живим живот који ме испунио. Свако од нас има ту своју зеру луче. Колико год нам је неким моментима тешко, та зера тада најјаче сија, али морамо је пронаћи, рекла је Лаловић.
Заједнички именитељ свих ликова у роману управо је тај тренутак препознавања сопствене искре свјетлости. „Та зера је мало преко ништа, али је ипак довољно“, објашњава ауторка.
Рођена Паштровка, Лаловић и у овом дјелу аутентично и с поштовањем пише посвету жени са нашег поднебља, са љутог крша. Инспирацију, каже, проналази у личним сјећањима и у рефлексији на оно што је препознавала као велику неправду – на судбине жена које су носиле огромно бреме, а чија имена не налазимо у књигама, причама, међу ордењем и признањима.
-Те жене су изнијеле велико бреме и заслужују почаст. Моја ријеч је превише слаба да их спомене на прави начин, али је довољно да док читате, не само моје него и нека друга штива, да се сјетите својих. Јер колико смо потомци по мушким главама по којима се бројимо, толико се бројимо и по овим женским, које су одстајале и изнијеле велике терете, поручила је Лаловић.
„Зера луче“ чува од заборава приче наших предака, оне изговорене и оне прећутане. Говори о снази да се преживи и пронађе мир, али и о насљеђу које носимо, о матрицама и обрасцима које нам остају од претходних генерација.
-Било би добро да данас будемо довољно паметни и виспрени да препознамо шта је оно што морамо да чувамо, а чега морамо полако да се ослобађамо, рекла је Лаловић.
Специфичност романа је и у језику, писан је на ијекавици, екавици и икавици што такође носи важну поруку, истиче ауторка:
-Све је то штокавица, потпуно је неважно да ли ће се нешто побркати, много је важније шта поручујемо, да то буде језик љубави и сабирања, рекла је Лаловић.
Захвалила је бројној публици, додајући да тек кроз сусрете са читаоцима све што је написала добија свој прави смисао.
-Чини ми се да су двије ријечи данас потпуно девастиране: моралност и доброта. То су вриједности које су, чак врло јавно, изложене подсмјеху. Треба да се подсјетимо да смо морална бића. Док сам писала овај роман, размишљала сам о поруци коју шаљем, јер је бесмислено писати само ради писања. Дала сам себи за право да искорачим, да пошаљем своје мишљење у односу на савремени тренутак, јер је јако важно да свако од нас има критички став у односу на оно што му се дешава, да буде довољно аналитичан да препознаје шта нам се нуди и да ли је то довољно добро и паметно. То је наша дужност, поручила је Лаловић.
