Према анализама сеизмичког хазарда и према историјским подацима земљотрес јачине 7.8 јединица Рихтерове скале, какав се догодио у понедељак, 6. фебруара, на тлу Турске и Сирије и однио хиљаде живота, није вјероватан у Црној Гори, саопштила је „Дану“ Јадранка Михаљевић, начелница Одсјека за инжењерску сеизмологију Завода за хидрометеорологију и сеизмологију.
Како је објаснила, зоне највише изложене природној опасности од земљотреса најбоље су идентификоване Сеизмичком рејонизацијом Црне Горе.
Михаљевић издваја основне сеизмичке зоне на подручју Црне Горе: јужни, приморски регион – улцињско-скадарска, будванска и боко-которска зона, са могућим максималним интензитетом у условима средњег тла од девет степени Меркалијеве (MCS) скале; подгоричко-даниловградску зону са могућим максималним интензитетом од осам степени MCS скале; средишњи дио Црне Горе са сјеверним регионом – укључујући Никшић, Колашин, Жабљак и Пљевља, окарактерисан је могућим максималним интензитетом од седам степени MCS скале и изоловану сеизмогену зону Берана – која може генерисати земљотресе са максималним интензитетом од осам степени – објашњава Михаљевић.
Могућност за предвиђање земљотреса је незахвалан посао, а често и немогућ.
– Истраживања прате бројне природне појаве које могу најавити појаву јаких земљотреса (нпр: серија претходних земљотреса, промјене у јоносфери, повећање концетрације гаса радона, промјене електромагнетске активности и гравитационих поља, геохемијске промјене и нагле промјене нивоа подземних вода и др). Међутим, и даље се сматра да је поузданост таквих предвиђања мала. Дакле, овакве појаве се могу насумично јављати а да се не деси земљотрес, или пак могу потпуно изостати и у случају јаког земљотреса. Зато се наглашава значај превентивних мјера сигурности – наглашава Михаљевић.
Након катастрофалног земљотреса који је 15. априла 1979. године погодио Црногорско приморје (са интензитетом девет степени Меркалијеве скале) реализован је обиман сеизмолошки пројекат који је имао за циљ: утврђивање регионалних сеизмолошких карактеристика територије Црне Горе и утврђивање детаљних сеизмолошких карактеристика територија урбаних подручја свих општина Црне Горе. Пројекат је реализован уз комплексна геолошка и геофизичка истраживања у периоду од 1980 – 1986. године. Тим пројектом је упозорено да на примјер у наредних 100 година, на територији града Подгорице и околине треба очекивати земљотрес интензитета осам степени Меркалијеве скале, са вјероватноћом од 63 одсто.
Овај начин исказивања степена сеизмичке опасности представља прогнозу у такозваном дугорочном облику. На основу карте је очигледно да се сеизмичка опасност смањује у смјеру и правцу од приморја ка унутрашњем дијелу копна. Црногорско приморје и залеђе окарактерисано је очекиваним интензитетом од девет степени МЦС, док је крајњи сјевер – сјевероисток (између Пљеваља и Бијелог Поља) практично асеизмичан. Основни степен сеизмичког интензитета не изражава локалне ефекте тла при дејству земљотреса већ се односи на такозване услове чврсте стијене. Сеизмички ефекти локалног тла, као и ефекат нивоа подземне воде (што је иначе веома значајно у динамичким условима дејства земљотреса), обухваћени су у оквиру детаљних сеизмичких микрорејонизација територија урбаних простора за сваку општину Црне Горе посебно. На тим картама је специфизиран и коефицијент сеизмичког интензитета који се користи за дефинисање максималних очекиваних сеизмичких сила при дејству земљотреса на грађевинске објекте.
Годишње 400 потреса
Сеизмичка активност неког региона може се квантификовати и бројем догођених земљотреса у јединици времена. Број регистрованих земљотреса у Црној Гори варира у врло широким границама, што је иначе случај и у свјетским оквирима. Током уобичајено сеизмички мирне године, Сеизмолошки завод региструје на територији Црне Горе просјечно око 400 земљотреса, са магнитудама изнад 1.2 јединице Рихтерове скале. Међутим, током сеизмички активних година, тај број може достићи цифру од преко 30.000 (изнад магнитуде 1.0).
