У дворишту Куће нобеловца Ива Андрића синоћ је одржано ауторско вече Радомира Уљаревића, који је у књижевност закорачио прије пет деценија, објавивши више од 20 књига поезије и прозе.
Поред промоције нове збирке поезије “Снонети”, представљено је и шире стваралаштво једног од наших најактивнијих пјесника, обимног и разноликог књижевног опуса.
Теоретичар књижевности Синиша Јелушић сматра да је суштина поезије Радомира Уљаревића у метафизичком стању које се појављује у различитим варијантама, кроз основна питања зла, страдања, кривице, присутности Бога и свјетлости.
-Покушао сам да на један темељнији начин, да бих избјегао она општа мјеста, дођем до онога што би се могло рећи да је “диференција специфика” – по чему се он разликује од других пјесника. Онда сам, можда мало компликовано, направио паралелу са Аристотелом који у својој чувеној “Поетици” поставља тај критеријум вриједности пјесништва. Он тамо каже, иако то данас није општеприхваћен став, али је врло важан, да поезија има своју праву вриједност онда кад се заправо приближава филозофији. То не значи да је филозофија једнако пјесништво, али да мора у поезији бити нешто што је значењски блиско овим питањима која су највећа питања и саме филозофије, а то су метафизика, дакле ово је круг религијски, и тако даље. Једном поступном анализом може се доћи до закључка да он поставља најсуштинскија егзистенцијална питања – то је питање зла, страдања човјековог у овоме свијету, и наравно онда укључује религијску димензију, тако да се приближава великој литератури егзистенцијалистичког усмјерења.
Религија је дубоко присутна у поезији Радомира Уљаревића.
-То ми је било посебно стало да покажем када се експлицитно не помиње сама идеја Бога, показује се да је она скривена у значењима која су онда много дубља, и то је врло битно. Ако ви експлицитно говорите у поезији о молитви Богу и тако даље, то обично бива слаба поезија – она може бити програмска, памфлетска и слично. Али, ако уђете у дубину као што је на примјер код њега ово значење појма ријеч које се јавља овдје, онда се ту јавља несумњиво врло битан поетски израз великог квалитета, казао је Јелушић, истакавши да са толиким бројем збирки Уљаревић припада самом врху наше поезије.
Збирка поезије “С(н)онети”, која је представљена публици, ушла је у ужи избор за награду Ђура Јакшић за 2024. годину. Игра са ријечима је неупоредива и бескрајно узбудљива, а у поезији је увијек нешто везано за сновиђења, објашњава Радомир Уљаревић, који дуго није објављивао сличне књиге.
-То је строга сонетна форма, све су пјесме римоване. Ја сам дуго година објављивао, и објавио сам један велики избор из поезије у коме нема римованих стихова, али ја сам паралелно писао и римоване пјесме, па и сонете. То су пјесме које су настајале у међувремену у различитим периодима, које не бих умио да датирам, али су се по некој сродности окупиле у тој књизи, и потпуно су изненађење за неке моје читаоце који мене знају као пјесника у неким другим књигама. Давно нисам објављивао сличне књиге. Објавио сам једну књигу која се зове “Живи креч”, која је такође књига сонета, и ова књига је њен наставак. Читава књига је као једно пјевање, један вијенац сонета; сви могу да се читају појединачно, али они заједно чине једну цјелину.
Након објављивања све књиге имају своју судбину, невезану за аутора – поручује Уљаревић за које су пјесме жива бића.
-Пјесме су одиста, ја у то дубоко вјерујем, жива бића. Ако нису жива бића, онда оне и нису пјесме. Ја вјерујем да су све пјесме и све књиге жива бића, и да имају своју судбину. Као што аутор, пјесник има своју судбину, паралелно судбину имају и књиге и пјесме, и оне имају неки свој живот који је често потпуно невезан за живот пјесника, и он није надлежан над тим књигама и над оним што је објавио. То и јесте доказ да су оне жива бића; оне независно од аутора постоје и кад су написане и објављене и негдје заживјеле, аутор нема никакве надлежности над њима, поручио је Уљаревић.
Следећи књижевни програм у Кући нобеловца Ива Андрића је ауторско вече Небојше Јеврића, 13. августа.
