Збирка анегдота „Фафарикул“ представљена херцегновској читалачкој публици

Промоцију  занимљиве збирке анегдота “Фафарикул” списатељице Ђурђице Чилић која је први пут у Црној Гори, у Дворани Парк организовала је Градска библиотека и читаоница, поводом прославе Дана Града и Дана ослобођења Херцег Новог.

“Фафарикул” је емотивна збирка анегдота из живота ауторке, искрених прича о љубави према животу, вјери у доброту и саосјећајност, али и разочарењима.

– То је књига сасвим приватна и сасвим лична која говори о темама и искуствима које сви  дјелимо  у некој мјери и мислим да на њу реагирају људи који управо препознају нешто своје  у ономе што ја мислим да је непоновљиво, уникатно и да се збило само мени.  Литература и рачуна с тиме да ће нека сасвим приватна,  непоновљива  и сасвим јединствена прича  функционирати као универзална  и да захваљујући том језичном искуству које је само артикулирани облик неког животног искуства,  је оно што нас тјера да читамо једни друге и да упознајемо једни друге, чак и оне који су нам сасвим различити по свим могућим основама, каже Ђурђица Чилић

Пуно је сегмената у књизи посвећено и породици и пријатељима,а неки чланови породице представљени су бољим него што стварно јесу.

-Чињеница је да су обитељски односи увијек пуно сложенији него што можемо поднијети  и да је изазов чувати блиске људе на окупу кроз све мјене кроз које као индивидуе пролазимо, кроз које пролазе и наши односи , очувати то заједништво, лојалност и љубав. Мислим да кроз савладавање свих тих препрека се и ми мјењамо, оплемењујемо и ширимо себе као особе. Мислим да је обитељ једна комплицирана заједница. Мене моји ближњи које обожавам истовремено страшно нервирају, али  то је живот, то су људи, једини начин да живимо једни с другима је да се толерирамо, да се волимо, да чинимо нешто једни за друге. Тако како функционирамо у обитељи то треба пренијети на цијелу заједницу. Треба прихваћати друге људе и њихове различитости. Све  оно што нас код њих нервира такође треба узети као дио пакета  и бити упућен на друге људе и напросто их пригрлити такве какви јесу, каже Чилић.

Ђурђица Чилић рођена је 1975. у Ливну, у БиХ, одрасла је у Витезу, а од 1994. живи у Загребу. Ради на Катедри за пољски језик и књижевност Филозофског факултета у Загребу, а од 2022. предаје и на универзитету у пољским Катовицама и тамо се бави академским радом, пише научне радове који имају одређени језички регистар који је задан и врло крут, а њена књижевна дјела писана су једноставним и топлим језиком, потпуно супротним од административног.

-Академски рад на свеучилишту мени бива заморан и у простору литературе сам себи дала одушка . Други разлог што је тај језик тако комуникативан и приступачан различитим читатељима је заправо у томе јесте што је тим језиком писано нешто што је обични живот. Обични живот не можете херметичким административним језиком представити. Обичан живот тражи обичан језик, обичне ријечи и односи као што су међуљудски  или наши односи према животињицама, навела је она.

Фафарикул је књига о сусретима и покојем растанку, о љубави према животу, књижевности и људима, о неуништивој вери у доброту и саосећајност, књига коју ћете прочитати у даху а онда јој се враћати кад вам је потребан дашак оптимизма. Баш као што Синан Гуджевић каже у поговору, да се не зове Фафарикул, ова се књига могла звати и Књига загрљаја. Топлу  причу о свом псу, ауторка збирке „Фафарикул“, Ђурђица Чилић је оставила за крај промоције.

-Баш ми је било важно да споменем мог псића јер је то једно убого створење које без наше пажње и љубави не би опстало и можемо то гледати као неку метафору, та рањива бића око нас заправо траже нашу пажњу и нашу љубав и мислим да је важно да их примјетимо и да се не штедимо пред њима, каже  Чилић.

Писање је заводљива ствар која вас не одвоји од живота него вас неким невидљивим путем врати том животу да се увјек припрема нешто ново, сматра она.

-Писање вам  омогући сусрете са људима које друкчије не бисте никад упознали и небисте се са њима зближавали. Омогућава вам да дођете на мјеста на која можда никада не бисте стигли, тако да, та врста открића која су мени донијеле моје књиге је нешто чега се нерадо одричем, а осим тога постоји неки ужитак у том писању који стално изнова осјећам и чини ми се да је немогуће престати. То су те неке магије умјетности  и та магија неког креаторског ужитка је нешто што једанпут када вас освоји више вас не пушта, тврди Чилић.

Модератор вечери  била је професорица књижевности у херцегновској Основној школи „Дашо Павичић“, Снежана Мирковић.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here